Napisati da je i Slovačka krenula našim stopama i odala se ubijanju premijera, bilo bi samo polovično tačno. Bilo bi to, bože me oprosti, ko da je pisao krle22. Tačno je da je jedan moj kolega po peru upucao premijera Fica pred kamerama i (cinik bi rekao) pomalo nezainteresovanim bezbednjacima iz slovačke Udbe, ali, braćo Slovaci, ne radi se to tako. Niste nam ni do kolena. Konačno, Fico je preživeo. Kod nas ne bi.

Da bi se uspešno ubio premijer, nije dovoljno da obezbeđenje ne mrda qwrzem, neophodno je da pucaju profesionalci, dakle udbaši, a ne amateri, da logistički centar za atentatora bude smešten u prostorijama glavne patriotske opozicione stranke, da javnost pre pucnjave bude mesecima preparirana ocrnjivanjima premijerske mete i - last but not least - potreban je Tijanić da preko novina najavi ubistvo.

Slovaci sve kontra rade. Tamošnji novinari - bar oni bolji - nisu savetnici šefa zaverenika za ubistvo premijera. Naprotiv. U Slovačkoj novinare koji nešto zucnu ubijaju ko muve. Upravo je ubistvo jednog takvog novinara bio povod za Ficov prethodni strmopizd. Ima tu još jedna stvar. Slovački javni servis je vest o upucavanju premijera objavio takoreći u realnom vremenu, dočim je našem javnom servisu trebalo nekoliko sati da stisne muda i objavi da je srpski premijer ubijen.

Čuj, ubijaju novinare, graknuće neprejebivci. Ubijaju ih i kod nas, možda i više. Tačno. Ali kod nas ubijaju sve po spisku. Sad će neprejebivci patriotske provenijencije da graknu: Pa je l’ vam mi govorimo da Basara huška na ubistvo Vučića? Ovo je, naravno, bilo ćeranje komendije. Ali nije bilo prošlo ni pola sata od slovačke pucnjave, a već su se - u strahu od domino efekta - oglasili dežurni paničari sa vazelinskim upozorenjima: „Predsedniku Vučiću prete ubistvom.“

Možda se pitate kakva su to „vazelinska upozorenja“. To su vam upozorenja kojima se namažete da bi se lakše uvukli u Visoko Dupe. Kome, po moemu, ne preti realna opasnost. A evo i zašto, što rekla preklapača Blic.

Prvo i pre svega, prvoosumnjičeni je u političkoj (i starosnoj) penziji i povukao se iz javnog i života, Duća i Šiptar blagovremeno likvidirani, Aco Tomić je onomad pandrkno, svetom je premetnuo i Tijanić, Ćoki & Co pacifikovani.

Daaaa, opet će da graknu neprejebivci svih boja - kako oni koji bi se obradovali Visokom Ubistvu, tako i oni koji strepe od posledičnog gubitka radnog mesta - književniku Juraju Cintili nisu trebali ni prvoosumnjičeni, ni Udba, ni Šiptar ni Duća ni Tijanić, pa je shot to kill, bio je to lični čin. Svaka budala može pucati u predsednika.

Samo što napisah „lični čin“, hiljade vrabaca pocrkaše od smeha i popadaše sa streha na velekasabske pločnike. U Srbiji, naime - osim u vrlo retkim situacijama - nema nikakvih ličnih činova, zato i ima toliko ubistava. S druge strane, Srbija ne oskudeva u budalama - naprotiv, ima ih u izobilju - ali većina srpskih budala se pravi luda, a one koje su autentično lude, nisu kamikaze. Ovo je bila moja „nebezbednosna“ procena. Toliko za danas.