Tekst koji je pred vama sličan je komentaru objavljenom na ovom mestu pre dve godine. Drugačije ne možemo: da ćutimo nećemo, a situacija se ponavlja. Đaci, naime, opet fizički nasrću na profesore. I to žešće nego ranije, kada su im izmicali stolice - sada biju i šutiraju u glavu, pa Hitna pomoć prosvetne radnike s radnog mesta vozi pravo u bolnicu!

U sedam-osam dana zabeležena su dva ružna i ozbiljna incidenta - u Bačkoj Palanci je šesnaestogodišnjak polomio kosti glave i lica - profesoru pred penzijom. U Beogradu, sedamnaestogodišnjak je laktom udario u glavu profesora koji je pokušao da prekine tuču đaka u dvorištu.

Budimo iskreni i otvoreni: ovo je vrh ledenog brega, incidenti koji se zbog ozbiljnosti fizičkih povreda nisu mogli sakriti. I da budemo jasni: motivi za skrivanje nisu samo u nastojanju da se izbegne kazna. Pretežniji su čak mučna procedura dokazivanja nasilja sadržanog u psovkama, prividno nehotičnom guranju nastavnika, pretnjama batinama izvan škole, neprijatnih razgovora s roditeljima koji ne daju na svoje mezimce - i u stidu! Stidu zbog ponižavajućeg položaja što se hleb nasušni zarađuje u selimovićevskom strahu od „ovna i go*na“.

Ono što ukupnu situaciju u našem obrazovanju čini posebno deprimirajućom je nemogućnost da se u dogledno vreme izvede bilo kakav pomak napred. Problem je stav dobrog dela javnosti koji krivce za đačko nasilje nad prosvetnim radnicima vidi svuda osim tamo gde ono zaista jeste - u njima samima!

Dva su podjednako pogrešna: krivi su nastavnici i profesori i kriva je vlast.

Ovi prvi zanemaruju prostu činjenicu je zadatak prosvetara da deci prenesu znanje, a da su za vaspitavanje zaduženi baš oni - roditelji! Nastavnik prosto nema vremena da dete uči da se stariji poštuju, drugovi ne vređaju, da se na času ne priča i ne koristi mobilni, da se ne psuje... i svemu onom što se zove kućno vaspitanje. A nisu ni plaćeni! Što se krivice „države“, fraza je već oveštala, a održavaju je u javnom diskursu opozicioni političari i njima naklonjeni korisnici društvenih mreža. Zaboravlja se pritom da država ima samo jedan način da vaspitava huligane - u popravnim domovima.

Mi se za popravne domove ne zalažemo, da li neko tamo treba da ide ili ne - o tome odlučuju sudska veća za maloletnike.

Ali postoji mera kojoj se iz bolećivosti, čije je poreklo nejasno, ne pribegava. U najvećem broju slučajeva đak nasilnik ispisuje se iz škole čijeg je nastavnika tukao i prelazi u drugu školu.

Nekada se za ozbiljne prekršaje - ne za napad na profesora, to je bilo nezamislivo! - izricalo „isključenje iz škole sa zabranom upisa u sve škole“.

Nastavnik prosto nema vremena da vaše dete uči da se stariji poštuju, drugovi ne vređaju, da se na času ne priča i ne koristi mobilni

Mi pitamo: Zbog čega takva kazna danas ne postoji? Da se deca ne bi našla na ulici? Lepa namera, ali nije lepo što su za njeno sprovođenje zaduženi prosvetni radnici!

I pitamo još i ovo: Ako se roditeljima deteta masovnog ubice sudi za njegov zločin, zbog čega očevi i majke lakših prestupnika - ali prestupnika - ne snose deo odgovornosti za ono što su usled njihovog propusta, nevaspitavanja, učinili njihovi potomci?

Odgovore, znamo, nećemo dobiti...

Pitamo se samo kada ćemo opet pisati tekst sličan ovom?

N. N.