U nameri da se obavestim o najnovijim pravcima razvoja srbske opozicione predizbornosti - i da pravovremeno i objektivno izvestim javnost o saznanjima - poslednjih nedelja redovno odlazim u Rim, nameštam se pred televizor i ko zapeta puška čekam početak „Utiska nedelje“.
Tako je bilo i preksinoć, kada su na teren poslednjeg prezibornog „Utiska“ istrčali Radomir Lazović, Miloš „A bomba“ Jovanović i Miki Aleksić. Predstavnika vox populija ovoga puta nije bilo.
Prednost na terenu su imali izbor-hadžije Lazović i Aleksić, ali ni bojkot-efendija Jovanović nije bio mačji kašalj. Olivera je na početku najavila razgovor o izlaznosti - hoće li biti velika ili mala - ali se rasprava (bez krčmara), kao i u nekoliko prethodnih „Utisaka, sve vreme vodila o pitanju svih pitanja: da li najkraći put do pobede vodi preko biračkih mesta ili preko bojkota izbora.
Da je umesto Olivere voditelj bio moj omiljeni rimski tirjanin Heliogabal - a prava je šteta što nije - lako bi presudio u tom sporu. Imperator bi uvaženim gostima naložio da povade qwrčiće, odmerio stvari i progasio pobednika. Po tom kriterijumu je birao i ministre i vojskovođe, zašto ne bi i pobednike lokalnih izbora u Srbiji.
Idem tako daleko i tvrdim da bi Heliogabalov metod bio najpouzadniji. U tom metodu nema prenemaganja, mrsomuđenja i mistifikacija. Kojih je bilo u ogromnim količinama. Stvari bi bile bar jasne.
Prvi je - kako mu famozni nadimak i insinuira - detonirao Jovanović, koji je odmah na početku požurio da se uvuče u dupe (eventualnim) bojkotašima najavom predloga skupštinske antigenocidne kontrarezolucije, a nije mnogo kasnio ni Aleksić, koji je put do biračkog dupeta pokušao da pronađe optužujući Visoku Adresu za „predaju Gazimestana“.
Lazović je - u retkim trenucima kad bi dolazio do reči - pokušavao (naravno, bezuspešno) da Jovanoviću (i legionu Jovanovića pored televizora) objasni da izlazak na izbore može imati dva rezultata - dobitak ili gubitak - a da bojkot može imati samo jedan, pogodite koji.
Pre nego što zađemo u sitnija crevca, odgovoriću na pitanje koje vas verovatno kopka: da li bi moja neznatnost - da je počem opoziciona stranka - izašla na izbore ili bi pribegla bojokotu. Odgovor je, da kažemo, kompleksan. Da sam (ne dao bog) opoziciona stranka, poput ovih koje su u opticaju, ne bih ni izlazio na izbore niti bi ih bojkotovao, nego bih digao ruke od politike i potražio drugu zanimaciju.
Posle dvanaest godina potucanja od poraza do poraza, utuvio bih bar neke stvari, npr. stvar 1 da biti prevaren u politici nije nikakav izgovor, stvar 2 da ću džaba krečiti - svejedno da li učestvovao na izborima ili ih bojkotovao - ukoliko ne budem organizovan i solidno disciplinovan. I - najvažnija, treća stvar - ukoliko se moja politika ne bude bitno razlikovala od politike koju bih da strmopizdim.
Organizovanost, sama po sebi, nije garancija kvaliteta - da ne pominjem kakve su sve sanđame uspevale da se odlično organizuju - ali je neorganizovanost garancija propasti.
NE PROPUSTITE
