Počela je predizborna tišina, bliži se „letnja šema“, zlatno doba drekavaca, teladi sa dve glave, pacova u pivskim flašama i proplakalih ikona, među koja divna stvorenja - u kategoriji proplakale ikone - ubrajam i Ljilju Smajlovićku.
Kad nema o čem da se piše, kupiš nedeljnik - Nedeljnik, pročitaš Smajlovićkinu kolumnu, pročitaš i šta god da napišeš - čak i pohvalno - ne možeš pogrešiti.
Po beogradskim čaršijama i mahalama kruži dubara da moja neznatnost nenavidi Smajlovićku, što je daleko od činjeničnosti. Ono, fakat, nije ta dubara sasvim bez osnova. Bilo je nekoliko situacija u kojima je Smajlovićka prelazila moje „crvene linije“, nešto lanula, pa dobila po (figurativnoj) pičci. Ali Ljilja je brzo korigivala strategiju i batalila konfrontacije. Nije ona žena frontalnih sukoba. Pogotovo ne ličnih. Ona radi na kolektive, nadam se da razumete šta hoću da kažem.
Neću preterati ako kažem da sam na neki naopak način fasciniran fenomenom Smajlović. Ispisati (i izgovoriti) najnekorektnije bljuvotine politički besprekorno korektnim stilom, biti saborno omražen, a svugde biti rado viđen gost, nagrditi svakog čije nagrđivanje „tamo gde treba“ ima dobru prođu, pa posle - kad druga postane sudija i kad se nagrđeni uspentraju na vlast - obrlatiti nagrđene da je nagrade već nečim što želi, to samo Smajlovićka može.
Dizajneri dezena za maskirne unoforme ne znaju šta gube. Kad bi umesto onih zeleno-braon-crnih šara na uniformama naštampali Smajlovićkine sličice, garantujem da bi i najbolji strelci imali muke da snajperskom puškom pogode vojnika obučenog u takvu uniformu s deset metara.
Otuda će za mene ostati večita misterija kako je Smajlovićka - koja je kao nož kroz maslac prošla kroz sve režime i obrlatila sve srpske alfa mužjake - kalirala pred Visokim Dupetom. Možda je to i za Visoko Dupe misterija.
Kako god. Smajlovićka ne bi bila Smajlovićka kad bi odustala. Iz nedelje u nedelju ispisuje u Nedeljniku slavopojke Visokim politikima, istovremeno na pasja kola najučtivije napušavajući Visoke Protivnike, pritom nijednog trena ne zapostavljajući stari zanat cinkarenja.
Uzaman. Poslednja stvar koju bi Smajlovićka želela je da bude džaba moler, a eto, džaba kreči. Uzaman je bilo i nekoliko mojih molbenica na Visoko Carstvije da Ljilju vrati u Politiku, uzaman i uveravanja da će Politika biti pismenija, a Nedeljnik lakši za čitanje.
Prelazimo na stvar, na temu naše današnje kolumne: komentar na Smajlovićkinu kolumnu naslovljenu „Komšiluk je zakon“, u kojoj Ljilja postavlja pitanje od 1.000.000.000 rubalja: „Zaista, zašto se naša opozicija držala po strani u bici protiv rezolucije kojoj se morala opirati.“ Da to možda nije zato što je opozicija opozicija - po meni nedovoljno opoziciona - čiji je posao da slabi, a ne da jača vlast, Smajlovićka se nije zapitala. Ali bar sam osvetlio delić misterije Ljiljinog neuspeha. Problem je dinamika nedeljnih novina. Dok izađe Ljilina kolumna, mnoštvo se već uvuče u Visoko Dupe, nastane saobraćajni kolaps, a ni Smajlovićka ne može protiv tog
Otuda će za mene ostati večita misterija kako je Smajlovićka - koja je kao nož kroz maslac prošla kroz sve režime i obrlatila sve srpske alfa mužjake - kalirala pred Visokim Dupetom. Možda je to i za Visoko Dupe misterija
