Svašta se može čitati, čuti i napisati o lokalnim izborima koji su održani u nedelju. Puno je analiza rezultata, puno navoda o nepravilnostima, legalnim i ilegalnim kol-centrima, kupovini glasova, razmatranja o tome da li su za poraz opozicije krivi oni koji su izašli na izbore ili oni koji su ih bojkotovali, o tome da li je pobeda Srpske napredne stranke osvojena zahvaljujući ogromnoj podršci ili nefer izbornim uslovima i pritiscima na birače, o svemu tome se može dosta pročitati. U medijima je, naravno, najzastupljenija bila beogradska kampanja, što zbog činjenice da se radi o glavnom gradu, što zbog toga što se, kako se pokazalo neosnovano, verovalo da je upravo to grad u kom opozicija ima najveću šansu da osvoji većinu. To se nije desilo, a opozicija sada traži razne krivce i razmenjuje optužbe zbog koga i čega je izborni rezultat toliko loš. Ja neću pisati o tome.

Pisaću o jednoj stvari o kojoj se u medijima i pre izbora, a i posle njih, malo govorilo i pisalo. U izbornoj noći pojavilo se ime jednog velikog grada, grada koji je i političarima i građanima i medijima ostao van fokusa, o kom se nije mnogo pisalo i govorilo, a u kom je opozicija te izborne noći proglasila pobedu. Svega nekoliko minuta pre toga, pobedu SNS u Nišu je proglasio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a postizborna matematika i kombinatorike u izbornoj komisiji pokazale su da SNS nije spreman da Niš prepusti opoziciji. Na kraju je došlo do toga da je odbornik jedne pomalo čudnovate partije, Ruske stranke, koja se kandidovala (i osvojila mandate) u opštinama širom Srbije, taj koji odlučuje ko će u Nišu biti na vlasti. Ovo samo po sebi ne bi bilo čudno da se ne radi o manjinskoj stranci koja u Nišu ima 120 pripadnika. Ozbiljan čovek mora da se zapita da li se zaista radi o stranci koja predstavlja rusku nacionalnu manjinu.

I tu zapravo leži problem. Zakon ostavlja ogroman prostor za manipulacije i zloupotrebe, za omogućavanje onima koji ni u ludilu ne bi osvojili mandate da dođu do odborničkih mesta samo zato što su se predstavili kao manjinska stranka. Zakon niti propisuje da članovi te stranke moraju biti pripadnici te nacionalne manjine, niti da kandidati za odbornike moraju biti pripadnici te nacionalne manjine. Čak i da propisuje, nije uopšte jasno kako bi se na izborima moglo utvrditi ko je koje nacionalnosti, ili kako bi se nekome ko ne pripada određenoj manjini moglo zabraniti da se zalaže za njene interese. Zato u zakonu postoje odredbe koje govore o zloupotrebi ovog prava. Izborne komisije od slučaja do slučaja moraju utvrđivati da li se radi o strankama koje su zaista stranke manjina ili se radi o strankama koje nemaju dovoljan broj birača, a želele bi da osvoje mandate.

Ono što smo dosad videli pokazuje da se te odluke donose proizvoljno, da vladajućoj stranci uvek dobro dođu rezervni odbornici, baš ti koji će dodati većinu kada je gusto i podići ruku za opstanak na vlasti. U prošlosti su i vlast i opozicija zloupotrebljavale ova prava. Posle lažnih Vlaha došli su nam lažni Rusi. A prave nacionalne manjine, one kojima ovako napisan zakon onemogućava predstavnike, ne interesuju tu nikoga.