Novindžije i kolumnisti se već treći dan udaraju šapicama u grudi, dobili su obilja postizbornog repromaterijala, vrcave teme se valjaju ulicama, svakog dana se pojavi neki junak dana s nekim projektom i mišlju velikih ljudi.
Trebalo je, doista, biti poveliki komad naivčine pa pomisliti da se najnovija postizbornost neće usložniti i da će proteći bez standardne gungule, dreke, prepičkavanja i pokušaja pribegavanja raznoraznim vaninstitucionalnim alatkama za pritisak.
Napred rečeno se ne odnosi na legitimne provere izbornih rezultata na „sumnjivim“ biračkim mestima, kojima se daje - i kojima treba dati - poveliki publicitet. Mislim na sledeće stvari: na kratkoću fitilja, tako karakterističnih za sve srpske vlasti i sve opozicije, sklonost smandrljavanju i prelamanju preko kolena, brzim rešenjima i posledična uzaviranja junačke krvi predaka i pozive na ustanke.
Problem je što tradicija uzaviranja južnjačke krvi ne proizilazi iz istorijskih činjenica, nego iz narodnih srpskih pesama. Izvan poetske fikcije, stvar stoji drugačije. Ono malo pouzdanih podataka o Prvom srpskom ustanku govori da je tadašnje uzaviranje junačkih krvi bilo tesno povezano s činjenicom da su ustanici u boju protiv Osmanlija imali neke šanse da prežive, dočim dilberi koji bi se uskurčili i bili građanskih neposlušni Voždu nisu imali nikakve šanse.
Ovo „građanska neposlušnost“ pominjem zbog „poziva“ Sava Manojlovića kolegama opozicionarima da vrate gradske, opštinske i republičke mandate i da se odaju građanskoj neposlušnosti. I eto ti prečice.
Koliko vidim, Savov poziv nije naišao na naročito topao prijem u opozicionoj javnosti. E sad, građanska neposlušnost je u teoriji vrlo efikasna. Neplaćanje poreza, režija, nesaradnja i opstrukcija državnih organa - a ne vidim šta bi građanska neposlušnosti drugo mogla biti - u teoriji dovodi do munjevitog strmopizda režima, ali u praksi - koja je jednom oprobana u devedesetim godinama - redovno završi uprdom u čabar i havarijom elektrosistema.
Uzdanje u građansku svest i krajnje maglovit pojam „građanska neposlušnost“ rođeni je brat nade u uspon multipolarnog sveta i koristi od tog uspona za srpsku istoriju i život.
Dok sam bio manje star i naivan, ponekad bih se pitao a da zašto Visoko Mesto ne „spusti loptu“, ne „relaksira“ izborne procese i ne odustane od nadljudske borbe za svaki Pičkovac i svaku mesnu zajednicu, tim pre što i najveći Visoki Karadušmani priznaju Visokom Mestu da je većina naroda za njega.
Kao prekaljeni populista, Vučić zna da je narod za njega, da ga voli iz dubine duše, ali isto tako dobro zna da je narod bio i za Tita, da je i Tita strasno voleo, da je većina naroda za svakog i da će Visoko Mesto, ako bude igralo za raju, a zanemarivalo taktiku - kao što je činio JexS Tadić uzdajući se u svoju istorijsku bogomdanost - završiti u nižerazrednom Vratniku.
Imam još toliko toga pesmom da vam kažem, ali iscuri mi karakterologija. Nastavak u prošlom broju. Zašto - u prošlom. O tome u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
