Umetničko klizanje je lepuškast sport u kome postoje obavezne figure - skokovi, piruete i spirale - koje takmičari moraju izvesti. Svet već dugo liči na prvenstvo u umetničkom klizanju, jer se već preko deceniju i po kliza po ledu, na kome velike i male sile prave „obavezne figure“ kako bi ostale u takmičenju i kako se, ne daj bože, neka od njih ne bi, u svom tom geostrateškom klizanju, prizemljila na zadnjicu, što se ponekad dešava nespretnim „takmičarima“.
Mirovni samit o Ukrajini koji se proteklog vikenda održao u Švajcarskoj, kao i prateći „mirovni“ ruski predlog za Ukrajinu spadaju upravo u pomenute obavezne figure svetskog strateškog klizanja, jer je svim prekaljenim profesionalcima ovoga sveta jasno da nijedna od tih inicijativa neće uroditi mirom, za koji je, na žalost, još u Ukrajini prerano. No, takvi mirovni samiti i predlozi, baš poput obaveznih figura u umetničkom klizanju, trebalo je da se dese, jer se mora ispipati puls i zaraćenim stranama i njihovim partnerima, ali i onima koji pokušavaju da ostanu neutralni. Mirovni samiti i predlozi su uvek zapravo prebrojavanja jastrebova, golubova i nojeva koji drže glavu u pesku, što je zapravo bio glavni cilj upravo održanih mirovnih manifestacija.
Paralelno sa ovim diplomatskim „mirovnim“ obaveznim figurama svetskog strateškog klizanja idu i one vojno-taktičke obavezne figure na svim aktuelnim svetskim frontovima - od Ukrajine do Gaze. Tu je „takmičenje“ jednako bremenito obaveznim skokovima, piruetama i spiralama - jer se tačno zna šta vi treba da ispalite ako je protivnik ispalio ovo ili ono. U sklopu toga je i zazivanje otvaranja nuklearnih hangara kao poruka „strateškom konkurentu“ da se prišlo crvenoj liniji i da baš sada nema dalje. Ali uvek ima dalje jer su sva ta ispucavanja samo testovi za pomeranje crvenih linija koje su sve strane u ukrajinskom ili bliskoistočnom sukobu odavno pomerile. Tako je na početku rata u Ukrajini Rusija tvrdila da neće tolerisati ama baš nikakvo dejstvovanje po svojoj teritoriji, Nemačka da neće slati u Ukrajinu ništa osim vreća za spavanje, Izrael da neće tolerisati da se, osim Hamasa, i Hezbolah i Iran uključe u frku oko Gaze, a Iran da neće tolerisati gađanje svojih generala i milicija u npr. Siriji. Pa se opet sve prethodno desilo i progutalo - rakete i dronovi odavno pljušte po ruskoj teritoriji, Nemačka je odavno poslala u Ukrajinu čuvene „leoparde“, a Izrael i Iran su prvi put razmenili direktne zvanične udare - i opet ništa.
Jer sve je to deo obaveznih figura jednog drugog „sporta“ koji je malo robusniji od umetničkog klizanja, a isto se igra na ledu, i koji će biti sudbina sveta ako one prethodne diplomatske obavezne figure ne daju rezultat. Reč je o hokeju i svet koji je na ledu će jednom doći pred izbor da li umesto umetničkog klizanja želi ovaj robusniji sport na ledu koji se igra palicama i sa specijalnom zaštitnom opremom.
U ozbiljnim strateškim krugovima se zna ko je gde i koliko nagomilao oružja po važnim strateškim tačkama sveta. Zato je možda samo pitanje vremena kada će svetsko umetničko klizanje preći u hokej na ledu, ali ne bismo da ureknemo ovaj ludi svet koji će sigurno nastaviti da se kliza na ovaj ili onaj način.
Hoćemo samo da kažemo da ne kritikujete prebrzo (istina bledunjave) mirovne inicijative „takmičara“, jer su bolje i te obavezne figure svetskog umetničkog klizanja, nego veliki globalni hokej u kome bi nužno bilo i suviše slomljenih kostiju.
