Nedavno sam imao priliku da razgovaram sa izvesnom profesorkom na fakultetu političkih nauka u Krakovu Natašom Stičjanjskom. Zapravo, razgovor je inicirala ona jer predano radi na naučnom radu koji se tiče političkih prilika na Balkanu u senci mogućeg veliko svetskog sukoba. Imala je želju da razgovara sa nekim ko je deo vladajuće stranke, a kako uvek izlazim u susret što studentima, što budućim doktorima nauka ili već svršenim profesorima kad su radovi u pitanju, lepo smo se izrazgovarali i nadam se da sam joj koliko-toliko pomogao da upotpuni njen naučni rad. Svakako, nisam ni ja ostao dužan sa pitanjima, jer volim da čujem iz prve ruke kako danas živi Poljska i kako se Poljaci bore sa veliki izazovima, tim pre jer su okruženi sa jedne strane, po njihovom shvatanju, neprijateljskim istokom (Rusija, Ukrajina, Belorusija), ali i sa druge strane krajnje neprijateljskim zapadnim susedom, kao što je Nemačka. U svakom slučaju, Poljska je ipak deo NATO i EU, te svoje animozitete svakako daleko više iskazuje prema Rusiji, no koliko god da su zajedno u nekoj od organizacija, Poljaci nikada neće voleti Nemce i, dok postoje, smatraće ih izrazitim neprijateljima. Dug i zanimljiv razgovor došao je do toga da smo prozborili koju o evropskim izborima i unutrašnjoj političkoj situaciji u Poljskoj. Nisam se nadao odgovoru jedne profesorke da je poljsko društvo do te mere podeljeno da čak i unutar familija vladaju netrpeljivost i užasna podeljenost na pristalice Tuska ili Kačinjskog, odnosno na pristalice proliberalne Poljske i na one koji su za krajnje tradicionalno i nacionalističko poljsko društvo, ojačano velikom podrškom same Rimokatoličke crkve. Podela ide do te mere da dijalog praktično ne postoji, tj. obe strane su u sopstvenim rovovima i ne žele da međusobno komuniciraju. Ta podela je izražena apsolutno svuda, kako mi je profesorka naglasila. Od porodice, preko policije, vojske, državnih institucija, mesta za izlaske, univerziteta.
Sve ovo pišem jer i kod nas postoji ta tendencija da nam dele društvo. Naši levo-liberalni političari namerno skreću ka ekstremizmu, jer žele od svojih pristalica da naprave aktiviste dovoljno zadojene mržnjom prema drugoj strani, koji će tako radikalizovani praktično prekinuti svaki vid dijaloga sa većinskim delom stanovništva i živeće u nekom sopstvenom, paralelnom svetu. Uostalom, upoznajmo jedni druge kako bismo živeli kao dobre komšije. Naprotiv, kod današnjih liberala ciljano se razvija radikalni pogled na svet, tako da ti je praktično rođeni otac neprijatelj ako drugačije politički misli. Dok sam živ, boriću se protiv tako nakaradnog shvatanja politike i života, jer kao verujući čovek, učen sam da ljubim bližnjeg svog i da na svakog gledam kao na dobrog ili lošeg čoveka. Meni moj komšija koji drugačije misli nije neprijatelj, već komšija sa kojim delim dobro i zlo u zgradi u kojoj živim i kome ću ja prvi priteći u pomoć ako ga nevolja snađe, kao i on meni. Politički pogledi ne smeju da dele ljude, već da ih teraju ka dijalogu. Srbija ne sme da bude podeljena, već naprotiv, ona mora da razgovara i da jedni druge što više uvažavamo. Za takvu Srbiju moramo da se žestoko borimo.
NE PROPUSTITE
