Sigurno se pitate šta bi mu to mogao biti „kalauz“? Mnogi od vas nikad nisu čuli tu reč. Pre nego što je izašla iz upotrebe, reč „kalauz“ je označavala lopovsku alatku - imao sam priliku da je vidim, ali dajem časnu reč da je nisam koristio - nekakvu kuku koja je otvarala sve brave.
Doduše, samo one starinske. Kad je nastupilo doba sigurnosnih brava, kalauz je postao neupotrebljiv, a onda je i reč izašla iz upotrebe. U lopovluku. Ali ne i u parapolitičkoj filozofiji nacionalizma. Ono što je za lopovluk bio kalauz - naprava koja otvara sva vrata - u prapolitičkoj filozofiji nacionalizma je mantra koju je u intervjuu za Danas izdeklamovao i Tanasković:
„Srbija je poslednjih decenija stalno bila pod velikim, nemilosrdnim stranim i kontekstualnim pritiskom, nije imala dovoljno vremena za nesmetani razvoj demokratskih institucija i usvajanje istinski pluralističkog vrednosno-mentalnog poretka, kao i afirmisanje uravnoteženog nacionalnog identiteta, uz bar minimalno jedinstvo u uvažavanju državnog razloga.“
Kao što kalauz otvara sve brave, tako napred citirana mantra daje odgovor na sva pitanja, pogotovo ona neprijatna. Ali ta mantra nije tema naše današnje kolumne. Naša današnja tema je Tanaskovićev odgovor na novindžijsko pitanje bez znaka pitanja: „Ideološki ključ“ su zajednički komunistički koreni „oca nacije“ i „majke druge Srbije“. (Imena oca i majke poznata redakciji i vrapcima.)
Ovako će na to Tanasković: „Osnovna psihološka i karakterna vododelnica između ‘nepopravljivih’, boljševičkih komunista i onih, uslovno rečeno, intelektualno otvorenih jeste sklonost, odnosno nesklonost totalitarnom mišljenju. Totalitarni um svojstven je mnogim ‘liberalima’ ili, pre, liberalistima komunističke provenijencije, u šta se svakodnevno uveravamo. Takvi, jednostavno, ne mogu iskreno prihvatiti vrednosni i idejni pluralizam, tj. interiorizovati uvažavanje različitosti. Konkretno, držim da je Dobrica Ćosić, kome je ‘srce uvek ostalo na levoj strani’, bez obzira na sve privide i stvorene slike, u znatno većoj meri ispoljio netotalitarnu intelektualnu i duhovnu širinu od svoje istaknute partijske drugarice Latinke Perović.“
I pitanje i odgovor su kao krle22. Polovično tačni. I Ćosić i Latinka Perović su se politički formirali u KPJ/SKJ, s tom razlikom što je Ćosić pripadao udbaškom - umalo, grešna mi duša, ne napisah „crnorukaškom“ - rankovićevskom krilu, s kojim je Ćosić ostao u tesnoj vezi i s kojim je sarađivao i posle Lekine smrti, dočim je Latinka Perović pripadala tzv. liberalnoj struji, koja je, skupa s Latinkom, ozloglašena u Srbiji, ali samo zato što su u Srbiji ozloglašeni svi koji pokušaju da od Srbije naprave uljuđeno društvo.
Nije, naravno, bilo ni teorijske šanse da Nikezić, Latinka & Co ostvare ono što su naumili - da postupno demokratizuju srpsko društvo - ne toliko zbog Titove svemoći koliko zbog toga što srpsko društvo nije imalo „visinu“ za tako nešto.
Tu „visinu“ nema ni sada, kada je, na papiru, demokratsko. Zašto je tome tako, možete se obavestiti u ponedeljak, u nastavku čitanja Tanaskovićevog intervjua u „ideološkom kalauzu.“
