Nema mi druge nego da se priklonim imperativu tržišta i da u Famozno uvedem i sportsku rubriku. Sigurno će imati više klikova i bolju prođu od letnjih škola kuhinjske političke filozofije, mini-serijala o fenomenologijama srpskog života i rada i postavljanja neprijatnih pitanja od mnogo miliona raznoraznih valuta.
Pretpostavljam da ste već dokonali da će tema naše današnje kolumne biti Evropsko prvenstvo u fudbalu i takmičarski poslovi i dani „orlova“, tj. reprezentacije Srbije. Ako se možda pitate šta bi moja neznatnost, koja godinama telali da ne gleda - ili samo sporadično gleda - fudbalske utakmice, mogla napisati na fudbalske teme, znajte da može mnogo toga zato što je srpski fudbal usko povezan sa srpskom kuhinjskom političkom filozofijom, fenomenologijom srpskog života i rada i postavljanjem neprijatnih pitanja od mnogo miliona evra, u slučaju fudbala, baš mnogo miliona.
Ako ne gledam - ili samo retko gledam - belosvetske utakmice „orlova“, to ne znači da ne pratim pažljivo zbivanja pre, za vreme i posle prvenstava, na kojima po pravilu „orlovi“ prođu ko bosi po trnju. I to - kako sam zaključio na osnovu letimičnog uvida u neke utakmice - sasvim zasluženo. I tako već godinama, možda i decenijama.
Ako hoćete da saznate zašto je srpski fudbal na tako niskim granama i zašto i odlični fudbaleri s međunarodnom reputacijom igraju loše u reprezentaciji, obratite se tzv. fudbalskim stručnjacima. Ja to ne znam. A i ne zanima me.
Ali zanima me nešto drugo. Šta je to što srpske vlasti, opozicije i najšire mase ujedinjuje u neodustajnoj nadi da će višedecenijski dokazano neuspešna reprezentacija osvojiti titulu evropskog, a ako bog da, i svetskog prvaka.
Ja to objašnjavam fenomenom psihičkih epidemija, kojima je ovdašnji živalj vrlo sklon, potom tradicionalnom brkanju mobilizacije i pobede i čvrstoj veri da nam niko ništa ne može jer smo jači od sudbine.
Što je sve skupa - osim što je tragikomično - u slučaju fudbala još i benigno. Ume to da bude i zlokobnije. Iz sličnih epidemija nastaju događanja naroda, jogurt i balvan revolucije, posle kojih slede udaranja qwrzem o ledinu i teške frustracije.
Ovako to ide. Mesec, mesec i po dana uoči prvenstva - uz svesrdnu pomoć sportskih novindžija, koji su, čast izuzecima, dno ovdašnjeg novinarstva, koje je samo po sebi dno - stvara se atmosfera kao da su „orlovi“ već pobedili, da samo reda radi treba da odu na utakmicu i vrate se s trofejom. Ne kaže se to (i ne piše) baš tako eksplicitno, ali nemojmo se zavaravati, upravo to se očekuje.
Budući da u Srbiji fudbal (kao, uostalom, ni crkva) nije odvojen od države i naroda, reprezentativci na takmičenja ne odlaze da bi igrali fudbal, pa šta i bog da, nego da bi verifikovali pobedu bez krčmara.
To je samo po sebi recept za uprd u čabar, pitajte Putina. A to je dodatno komplikovano strahom - koji već pomenute novindžije raspiruju - da će, ako ne osvoje titulu, ispasti izdajnici naroda i države. I tako iz prvenstva u prvenstvo.
NE PROPUSTITE
