Da li će se ispuniti (gorljiva) želja Aleksandra II Vulina da Srbija pristupi Briksu - ili će (kilavi) vlažni san sve užeg sloja srpskog građanstva i seljaštva o članstvu Srbije u EU na kraju postati java, to ne znam. Bog zna. Ali jedno znam - i za tačnost informacija garantujem - kome god se priklonila carstviju (mada podozrevam da neće nijednom), kojoj god političkoj zajednici pristupila, Srbija neće prevazići nezalečivu rascepljenost - koju cincarsko-kalburski čaršijaneri od milja zovu „srpske podele“ - osnovni problem Srba svih i svuda. Stvar je jasna: kako može u bilo kojoj višenacionalnoj zajednici funkcionisati društvo koje nije u stanju da funkcioniše u jednonacionalnosti, samo sa sobom. I to od nastanka. Biće to tema nekih naših budućih kolumni, sad imamo preča, da kažemo, narodna posla. Naša današnja kolumna je posvećena famoznom „događanju naroda“, ali ne onom iz 1989 - tu je narod bio besloveni statista (i topovsko meso) - nego onom iz 2012. Sad će eurodrkadžije da ospu drvlje i kamenje po mojoj neznatnosti: Šta ovaj priča? Kakav narod? Zar nam se (jebo ja vas, prim. aut.) nije dogodio Vučić, najveća pošast, „otimač“ države, „zarobljivač“ institucija? Ja na to kažem: jeste se dogodio Vučić, ali samo zahvaljujući tome što je narodu omogućio da se konačno zaista dogodi. Objasniću, ne trčite pred rudu. Dogođeni narod ni za mene nije lep prizor - puno je tu drljavosti, provizornosti, površnosti, lopovluka, obesti i kurčenja bez krčmara - ali moram napomenuti da bi dogođeni narod bio mnogo bolji da ga nakaradne cincarsko-kalburske elite tokom dvesta godina nisu koristile kao jeftinu radnu snagu, topovsko meso i statiste na političkim skupovima i jebale ga ko sansku kozu sve mu tepajući ko kralj Ibi: „Narode moj, narode moj“. Zamisao cincarsko-kalburskih čaršijanera poslednje generacije - personalizovanih u Koštunici i JexS-u - da tako zauvek i ostane, da beogradska čaršija drži visak, a da narod meša malter, nije propala zbog drljavosti i lenjosti napred pomenutih političkih persona dramatis, nego zbog dijalektike. Iz koje, kao ni iz istorije, niko nikada ništa nije naučio. Jeste li čitali Hegelovu parabolu o gospodaru i robu? Ako niste, pročitajte. U stvari nemojte se mučiti, prepričaću vam je, prilagoditi je „našim (i vašim) posebnostima“. Ovako to ide: Gospodar - u datom slučaju cincarsko-kalburska čašija - zavisi od roba da bi uopšte mogao preživeti, robovi rade, zar ne, gospoda se provodi. Ali viđi vraga, kaže dijalektika. Rob - u datom slučaju „naš narod“ - u jednom trenutku dokona da on, rob, treba gospodaru, a da njemu gospodar ne treba ni za qwrz. I onda se sve preokreće i naš narod preuzima stvar u svoje ruke. To bi bila jako dobra vest da se narod nije dogodio dijalektički prekasno. Kako to mislim - prekasno? Zar „naš narod“ ne kaže nikad nije kasno? Može narod govoriti šta hoće - što i čini - ali ja kažem da je prekasno sve što nije na vreme. Detaljnije o tome čitajte u subotnjem izdanju.
