Godinama sam u kafanskim - ponekad, bogme, i novinskim polemikama (kafanske su bolje) - koliko-toliko biranim rečima napušavao serpstvujušče duše koje u standardnom plačipičkarskom modu nariču nad „ovim što nikad ovako nije bilo“ i žalosnim granama na koje je spao naš mnogim vrlinama obdareni srbski narod sa slavnom istorijom. Još će biti reči o tome, za sada toliko.
I vaistinu, zvanična istorijska verzija glasi da je naš mnogostradalni narod obdaren mnogim vrlinama i da iza njega stoji slavna istorija. Šta će, kud će, naš narod je - nije, uostalom, imao izbora - prihvatio zvaničnu verziju. Verziju znate, da se ne ponavljamo.
Ali naš narod nije autor te zvanične verzije. On je njena žrtva. Doduše dobrovoljna. Verzija je autorski rad drevnih cincarsko-kalburskih elita, koje su - delom iz neznanja, delom iz lenjosti, delom iz niskih pobuda i koristoljublja - našem narodu utuvile u glavu da je najstariji, da je nebeski (pardon, to je novijeg datuma), da je dobar ko leb da ima istorijsko pravo da slavno pogine za otadžbinu u seriji cincarsko-kalburskih projekata proširenja Dušanovog carstvija do svih mesta na kojima se nalaze srpski grobovi.
Sada se opet vraćamo na kafanske polemike, u kojima sam oponentima, bolećivim serpstvujuščim dušama, kresao u brk sledeće misli velikih ljudi: Možete vi pričati šta hoćete, ja vama kažem da je „ovo što nikad ovako nije bilo“ suma vaše slavne srpske istorije. Kako se radilo, tako se prošlo.
Tako je, tako je, povikali bi fiktivni seljaci u prolazu pored kafane. Nije tako, nije tako, bili su uporni moji oponenti. I - uopšte - „nije tako“ je glavni (i jedini) argument cincarsko-kalburskih čaršijanera.
Cincarsko-kalburska elita se s protokom vremena sve više fucala da bi se tokom dimumvirata JeXs-ovog i Koštuničinog dibidus ofucala i definitivno prdnula u istorijski čabar. I tek je iz perspektive dna čabra primetila da je naš narod brz na zlo, hitar na grabež, sklon zatucanosti, muljavinama, prostaklucima, marifetlucima i sl.
A ja vama tvrdim da je naš narod oduvek bio ovakav kakav je danas, a da je takav bio (i jeste) zato što drevne cincarsko-kalburske elite - čast retkim izuzecima, nisu radile na narodnom prosveščeniju, nego na narodnom zaluđivanju mitomanijama krvi i tla.
Na kraju je naš narod, takav kakav je, a nije baš za izlog - uspeo da se organizuje, da preuzme stvari u svoje ruke i da svemu daje ton. Već čujem prigovore: Ali „naš narod“ je - i to silom i nepravdom - organizovao Vučić, na prigovore dajem sledeći odgovor: Nema te sile koja će organizovati nekog ko neće (ili ne ume) da se organizuje.
Da se „ovo što nikad ovako nije bilo“ dogodilo pre, da kažemo, 15 godina, zacelo bih napisao: Baš dobro, naš narod je preuzeo stvari u svoje ruke, s vremenom će se kultivisati, emancipirati se i onda će živeti dugo i srećno.
Naravno, ne isključujem mogućnosti takvog razvoja situacije, ali sumnja mi je veća od nade. Predaleko je sve otišlo. A da li mi je milo što je naš narod razbaštinio čaršijanere. Nije. Ja sam Super Hik, a ne Robin Hud.
