Vidovdan je veliki srpski praznik. Dan Svetog Vida inspiracija je i srpskim političarima poslednjih decenija, stoga je Vidovdan mesto okupljanja nacionalnih i građanskih snaga. Praznik je, nažalost, simbol brojnih posrtanja, imajući u vidu ishode vidovdanskih političkih manifestacija. Setimo se Miloševićevog govora na Gazimestanu i ishoda jugoslovenske krize i ratova, ili politički promašene obnove monarhije i neuspeha opozicije nakon Vidovdanskog sabora 1992. godine.
Politički posmatrano, poslednji Vidovdan obeležio je litijum. Posle antibirokratske, nacionalne, demokratske, na red je došla „antilitijumska“ revolucija. Teško je poverovati da su Marks i Engels, Lenjin i Trocki onomad, ili neki od brojnijih evropskih nacionalno osvešćenih liberala, zamišljali da je moguće pokrenuti političke i građanske snage jednog društva u politički boj protiv rudarstva i ekonomski korisnih i inovativnih tehnoloških rešenja.
U Gornje Nedeljice došli su opozicionari svih ideoloških boja i znamenja. Od rojalista sve do zeleno-levih liberala, narodnjaka i socijaldemokrata, ubedenih „građanista“ i pravovernih nacionalista. Političke, moralne i najviše psihološke protivrečnosti su prisutne baš kao i „večito opoziciono lutanje“ i zlehuda vrednosna konfuzija. Novo ujedinjenje nakon beskrajnog niza razjedinjenja. Nešto kao „novo i drugačije“, a u stvari isto i jednostavno, šaroliko i praznjikavo.
Pomenute „lidere“ ujedinila je negativna opsesija prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i projektu iskopavanja litijuma i borata u lozničkom kraju. Manipulacija bazičnim ljudskim porivom brige za fizički opstanak, prirodno okruženje i, najzad, pitanje kolonijalnog ili slobodnog statusa zemlje dominiraju antilitijumskim diskursom. Spisku pomenutih antropološko-bioloških motiva treba dodati i jak antikapitalistički naboj, skepsu prema investitoru koji dolazi iz dalekog anglo-američkog sveta, famu o „neistraženim tehnologijama“, skupim vozilima, rečju, suštinski otpor prema inovacijama i kapitalizmu. Promoteri antilitijumske revolucije po modelu skupova Srbija protiv nasilja bile su ekološke nevladine organizacije. Iza scene čekali su političari opozicije svih ideoloških orijentacija.
Naglašena medijska površnost i bučni karakter poruka u drugi plan su stavili ozbiljnost i složenost projekta „Jadar“. Buka i bes demonstranata, zlonamerno potenciranje eventualnih rizika projekta „Jadar“, apokaliptične vizije ishoda rudarenja litijuma, medijski tretman stranog investitora, „ekološkog teroriste“, potpuno su zanemarili očigledan i opšteprihvaćen stav da nema rudarenja litijuma bez ispunjenja najviših propisanih evropskih i srpskih ekoloških standarda.
Sanizom dobrih razloga, projekat „Jadar“ je istinska razvojna šansa. Reč je o direktnoj (2,5 milijardi) vrednoj investiciji, prihodima države i lokalne zajednice od preko 200 miliona evra na godišnjem nivou nakon otvaranja rudnika, velikom broju novih radnih mesta i šansi za multiplikaciju ekonomske koristi. Istovremeno, rudnik litijuma je odskočna daska za složen ekonomski sistem koji podrazumeva industriju jonsko-litijumskih baterija, ali i industriju električnih automobila, elektronskih uređaja, solarnih panela i drugih za savremeni svet bitnih dobara. I najzad, odlukom da se ponovo pokrene projekat „Jadar“ otvara se perspektiva suštinskog povezivanja sa EU, koja saradnju po pitanju kritičnih sirovina i minerala planira i u sklopu Plana rasta za Zapadni Balkan.
Vidovdanska antilitijumska histerija slepa je i za negativne posledice odustajanja od projekta „Jadar“. Izvesna visoka odšteta stranom investitoru, loša reputacija Srbije kao mesta za investiranje, nužnost uvoza sirovina i proizvoda koje bi mogli da proizvodimo i izvozima i, najzad, nedostatak savremenih znanja i veština možda su najuočljivije negativne posledice odustajanja od projekta „Jadar“. Ako se logika ulice i propagande zameni trezvenim i razložnim dijalogom o sudbini rudarenja u Srbiji, pokazaćemo kao društvo neozbiljnost i neodgovornost.
Trenutno se u Evropi radi na 14 projekata otvaranja rudnika litijuma, 21 projekat je u oblasti obradi ove rude, a planira se i otvaranje 50 novih fabrika litijumsko-jonskih baterija. Paradoks vidovdanske antilitijumske revolucije je u tome što su njeni promoteri evro-reformskog opredeljenja. „Evropejci“ jesu protiv EU. I za Srbiju bremenitu raznoraznim političko-istorijskim paradoksima, deluje suvišno.
