Gornji naslov je skraćenica od Društvo balijsko-kaurskog prijateljstva, ali o tom potom. Najpre aktuelnosti. Pre neki dan je ukazom unutrašnjeg Dačića zabranjen festival Mirdita, dobar dan, koji se prethodnih desetak godina održavao u Beogradu, doduše uz rogušenja i negodovanja „zdesna“, ali bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Obrazloženje „zabrane skupa“je glasilo: MUP ne može da garantuje bezbednost učesnika.
Ispostavilo se da MUP nije mogao da garantuje bezbednost učesnika zato što se ispred Dorćol placa okupilo nekoliko stotina usual suspectsa vazda ko zapeta puška spremnih da demonstriraju protiv „svega što nije srpsko“. Nesrazmera između stvarne pretnje po bezbednosti i radikalnosti - pardon, socijalističnosti - zabrane mogla bi onog našeg Marsovca, koji samo što nije banuo u Beograd na pripreme za doček Nove godine, navesti da pomisli: 1. da MUP Srbije nije u stanju da „iskontroliše“ nekoliko stotina (verovatno) navijača ili 2. - još nezgodnije - da je lično MUP poslao demonstrante pred Dorćol plac da bi imao povod da zabrani skup.
Moja neznatnost je inače vrlo skeptična glede primisli da bi bilateralni susreti umetnika iz na krv i nož zavađenih republičica i pokrajinica bivše Yu ič mogli doprineti „pomirenju u regionu“. Ko biva, prvo umetnici „pruže ruku prijateljstva“, daju primer, a onda to isto učine i političari i široke narodne mase. Ne ide to tako. Znamo kako ide.
Rade Veljanovski je u Danasu od ponedeljka postavio neka škakljiva pitanja: ako se antimirdita demonstrantima - ma šta ko mislio o njima - ne može uskratiti pravo na protest, zašto je opozicija srbska - sa izuzetkom DS i PSG - sama sebi uskratila to pravo, a najtoksičniji deo opozicije, predvođen Bombom Jovanovićem, podržao „zabranu skupa“.
Ja ću da vam odgovorim umesto Radeta: zato što je opozicija srbska - sa izuzetkom DS i PSG - saborna u mišljenju da Šiptarima nije mesto u srpskom Beogradu.
I tako, mic po mic, dođosmo do naslova naše današnje kolumne, do priče o (neformalnom) Društvu balijsko-kaurskog prijateljstva, koje smo krajem devedesetih osnovali moj rahmetli drug Samir Sadiković i ja. Kao što samo ime društva sugeriše, politički program DBKP je bio - zajebancija.
Ali u toj zajebanciji se krio jedan zec koga Samir i ja u prvi mah nismo primetili. Evo koji zec, što reko Blic. Kad prosečan Srbin kaže Bošnjak/Albanac, on u dubini duše misli „balija“ i „Šiptar“, kao što kad prosečan Bošnjak/Albanac kaže Srbin, u duši misli „kaurin“ ili „Škija“. (Škija na albanskom znači ono što Šiptar znači na srpskom.)
I tako to guzelja od XV veka naovamo. Protok vremena i sporohodna modernizacija balkanskog karakazana učinili su da ni najekstremniji politički kauri i balije ipak više nemaju obraza da „izađu u međunarodnu javnost“ nazivajući se „balijama“ i „kaurima“.
Tu se radi o mržnji dugog trajanja čije će iskorenjivanje - ako ga uopšte bude - biti proces dugog trajanja. Možda vas, za kraj, interesuje koliko je Društvo balijsko-kaurskog prijateljstva imalo članova. Nije tajna. Bilo nas je sedam. Četiri kaurina i tri balije. Dosta za početak.
NE PROPUSTITE
