FAMOZNO SVETISLAV BASARA: LITIJE ZA LITIJUM
Sklonost Srba (svih boja) protestnim šetnjama dugog trajanja, zaumnim hodočašćima i pasivno-agresivnim litijama već je poslovična. Od tog starog srpskog zanata (za sada) vajde je videla samo naše gore Marina Abramović, koja je konceptualistički prepešačila polovinu Kineskog zida, privukla svetsku pažnju i verovatno zaradila neku kintu.
Svi ostali srpski litijaši, protestni šetači i pasivno-agresivni litijaši - iliti u mojoj klasifikaciji „seljački konceptualisti“ - uglavnom džaba kreče, mada se poneki izbore za malo lokalne pažnje, poput, recimo, pevača Nikole Rokvića, koji je onomad potegao pešice na hodočašče u manastir Sv. Nektarija Eginskog, koje je potrajalo dobrih mesec dana, dobilo veliku „podršku“ estradne zajednice i bilo odlično „medijski pokriveno“.
Žutare serbske su danima izveštavale o mučeničkim etapama Rokvićevog putešestvija, podastirale javnosti fotografije hodočasničkih žuljeva i prenosile Nikoline usputne, bogougodne homilije, da bi Rokvića na kraju hoda po mukama na odredištu sačekala „ekipa Blica“ i na licu mestu napravila srceparatelnu foto-reportažu.
Nešto manje pažnje nedavno su privukle naslovne litije za litijum, koje - treba li uopšte reći - nisu dobile podršku estradne zajednice. Ali to je donekle i razumljivo jer je jedna stvar prepešačiti relaciju Beograd-Egina, a sasvim druga, tj, mnogo kraća, relaciju Beograd-Loznica.
Na kraju puta litijumski litijaši - grupa studenata - dobili su isto ono što i Rokvić - žuljeve - ali sa obrnutim, ekološkim, ne svetosavskim predznakom.
I tek sada stigosmo do teme naše današnje kolumne - može li se Vučić uzdrmati i u krajnjem ishodištu strmopizditi ekološkim putem, o čemu je, kako videh, i Danas otvorio javnu raspravu.
Moje mišljenje - koje dele i neki učesnici Danasove javne rasprave - jeste da to nije moguće. I to iz više razloga. Razlog prvi: nema te „goruće teme“ koja će sama po sebi magičnim putem strmopizditi bilo koga i bilo gde. Razlog drugi: ekologija može biti samo deo nekog političkog programa, ne i politički program. Razlog treći - najvažniji - ekologija je po definicija ćorav posao u društvu u kome niko ne daje pet sitnih para za ekološke katastrofe, sve dok ne dođu do njegovog dvorišta. I razlog peti - ponajvažniji - Vučić ne želi da bude strmopižđen i u tome mu - neki voljno, neki nehotice - svojski pomažu manje-više sve personae dramatis na srpskoj histeričnoj političkoj sceni.
Ovih dana su mi moji obaveštajni oficiri kroz moj prozor u svet, viber, ubacivali razne foto i video materijale sa aktuelnih antilitijumskih protestacija i da me nisu obaveštavali o čemu se radi, mislio bih da su to klipovi sa skupova SNS, Dveri, Zavetnika ili Novog DSS.
Ista ikonografija, iste šajkače, ista obraćanja - „braćo i sestre“ - isti baneri „nećemo litijum, Kosovo ne damo“, ista patetika, iste smorne govorancije, ista konfuzija... Sve isto, samo se Vučić ne strmopižđuje. Što li, bože, sve se pitam.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega