Juče pomenuta „narodna volja“ je rođena sestra famoznog „narodnog dupeta“, što će reći besmislica, qwraz od ovce i šarena laža. Volja glasača je nešto drugo. Iako ni ona nije nešto empirijsko, bar je merljiva, tj. izbrojiva. Idemo dalje: Političke stranke koje se deklarišu kao nepopulističke, građanske i proevropske, a koje - najverovatnije po inerciji - operišu pojmom „narodna volja“, takođe su qwrz od ovce i šarena laže. Toliko za početak. Idemo dalje.
Kad je Zoran Đinđić, iznerviran zakeranjima viskomoralnih protuva, drkadžija, zadušnih baba muškog pola i prdonja (oba pola) izjavio - „kome je do morala, neka ide u crkvu“ - podigla se kuka i motika (svih boja) da napuši nemoralnog premijera, a „moralna gromada“ Đole Vukadinović je otišao i korak dalje i ispod logoa NSPM zapandrčio slogan - „kome je do morala, neka ide na NSPM“.
Ja sam Đoletov slogan za internu upotrebu preinačio u „neka ide u pičku materinu“. Sa ove istorijske distance, u Đinđićevoj izjavi bih izbacio ono „neka ide u crkvu“ i dopisao „neka nipošto ne ide u crkvu“.
Idemo dalje. „Moral“ - kao nešto čisto spoljašnje, kakav je danas, ne samo u Srbiji nego svuda po svetu - takođe je qwrz od ovce i šarena laža, pri svemu tome moral - bez znakova navoda - nije izgubio ništa od svoje univerzalne vrednosti, kao što ni jezici sami po sebi ne gube ništa od svog bogatstva kad ga tutumraci, pokvarenjaci i nepismenjakovići ruže i siromaše.
Idemo još dalje. Svako onaj ko misli da moral u politici može biti „moralniji“ od proseka moralnosti društva, takođe je qwrz od ovce, šarena laža i lovac u mutnom. Mogao bih vam satima pričati o prosečnoj moralnosti našeg društva, ne bih vas čak morao ni ubiti jer svi već znate šta bih vam ispričao, ali se ustručavam da se ne bih izložio opasnosti da me Porfirije anatemiše zbog ruženja „mnogostradalnog naroda“.
Ćeram komendiju, ne ustručavam se - nek me slobodno anatemiše - nego me mrzi da pišem, a nemam ni dovoljno karaktera.
Izričući anatemisanu izjavu „kome je do morala, neka ide u crkvu“, Đinđić je hteo da kaže da se od politike, mehanizma za regulaciju razobručenih strasti i društvenih odnosa po definiciji ogrezlih u nemoral, ne može očekivati apsolutno neodstupanje od postupaka koji se - izvan politike - mogu označiti kao nepošteni, podmukli itd.
Osujetiti pokvarenjačke politike formalno nemoralnim sredstvima - prejebavanjem, preglasavanjem, isterivanjem iz Skupštine itd. - u mojoj optici je visokomoralan čin. Pokazalo se, štaviše, da je Đinđić bio isuviše politički moralan - čovek naprosto nije bio pokvarenjak - što je pokvarenjacima dalo odrešene ruke da ga streljaju. Uvek napominjem: uz maltene plebiscitarnu podršku „više nego ubedljive“ većine srbske populacije.
Stvar stoji ovako: u stvarnom svetu država i politika se ne oslanjaju na moral, poštenje i čestitost, nego na zakone i institucije koje - u granicama svojih mogućnosti - suzbijaju nemoral, nepoštenje i pokvarenjaštvo. U srpskom svetu nije tako. Tu se oslonac traži u neokaljanim licima, moralnim gromadama, mesijama, očevima nacije i narodnim spasiteljima. I zato srpskom svetu i ide ovako kako mu ide.
