Dr Rajko Petrović: Iz Brisela, trezveno i hladne glave
Pre mesec i po dana, zajedno s kolegama analitičarima i novinarima, boravio sam u radnoj poseti institucijama NATO u Briselu. Svaki pomen NATO, a kamoli razgovora sa nekim iz te organizacije, u delu domaće javnosti izaziva nelagodu i odbojnost, što je razumljivo s obzirom na nespornu činjenicu da je isti taj NATO 1999. godine izvršio agresiju na našu zemlju, to jest bombardovao je. Naše civilne žrtve, kao i heroje koji su branili našu otadžbinu tokom ta nepuna tri meseca nikada ne smemo i nećemo zaboraviti.
U obavezi smo, međutim, svi mi, ne samo politički akteri već i pripadnici civilnog društva, da ne dozvolimo da nam se tako nešto ponovi, jer nakon velikih stradanja tokom 20. veka moramo da sačuvamo biološki supstrat našeg naroda. Diplomatija i veština pregovaranja moraju postati naše najjače oružje, baš kao u vreme Miloša Velikog, koji je Srbiji svojom mudrom politikom doneo pola veka mira i preduslove za punu nezavisnost. Kad smo već kod toga, znamo svi da je Srbija nakon Berlinskog kongresa 1878. godine dobila nezavisnost, tj. prestala da bude deo Osmanskog carstva, nakon nekoliko vekova ropstva. Ipak, uprkos tome šta su našem narodu Osmanlije radile, od svirepih mučenja i ubijanja sve do odvođenja dece, već 1879. godine mi smo uspostavili diplomatske odnose sa Osmanskim carstvom. Bilo je, dakle, potrebno da prođe samo jedna godina kako bismo krenuli da pregovaramo, razgovaramo i trgujemo s nekadašnjim vekovnim neprijateljem, što je bio odraz naše geopolitičke realnosti, jer smo se sa istim tim Osmanskim carstvom graničili i u njemu su živele stotine hiljada naših sunarodnika.
Danas, 25 godina nakon bombardovanja Srbije, kad gotovo podjednak broj Srba živi u Srbiji i zemljama kolektivnog Zapada (mahom članica NATO), u okolnostima gde je naša zemlja potpuno okružena zemljama ili trupama NATO, gde budućnost i Kosmeta i Republike Srpske i Crne Gore, gde živi naš narod, direktno zavisi od odnosa Srbije i tog kolektivnog Zapada, moramo, ako ništa, bar da razgovaramo sa istim tim NATO, ma koliko teško i izazovno to bilo.
Moji zaključci, na osnovu mog skromnog iskustva, napominjem da sam ja samo analitičar, a ne kreator politike ove zemlje i donosilac odluka, jeste da možemo biti umereni optimisti kad je reč o periodu koji dolazi. Glavna impresija koju sam stekao jeste da NATO ne želi da prisiljava Srbiju da postane njena članica, već naprotiv, uporno insistira na tome da tu odluku ostavlja našim građanima, odnosno našem političkom rukovodstvu.
Shvatili su, očigledno, da je prisiljavati inatne Srbe na nešto put u sigurnu propast. Drugi važan zaključak vezan je za to koliko je ljudima u NATO važno da se očuvaju mir i stabilnost na prostoru Zapadnog Balkana. Njihov prioriteti su definitivno rat u Ukrajini, rat na Bliskom istoku, ali i širenje uticaja Kine kao „strateškog takmaca“ i njima nije u interesu da se balkansko „bure baruta“ ponovo zapali. Treće, kada pogledate osoblje zaposleno unutar institucija NATO, vidite da tamo vlada istinski duh ravnopravnosti u smislu da 32 zemlje članice imaju svoje predstavnike, svoje osoblje i da ravnopravno učestvuju u aktivnostima, gde se nijedna odluka ne može doneti mimo saglasnosti svih zemalja članica.
Konačno, prateći dešavanja na političkoj sceni u SAD, najvećoj i najmoćnijoj članici NATO, ne mogu a da se ne osvrnem na još jedan od političkih paradoksa koji su nam kao narodu svojstveni. Većina Srba vatreno navija za pobedu Donalda Trampa u trci za mesto predsednika SAD, on zasad i vodi po anketama, ali ignorišu činjenicu da je upravo Tramp taj koji želi da ojača NATO na način da sve ostale zemlje članice sem SAD izdvajaju više sredstava za ovu vojnu alijansu. Treba računati i na ovu činjenicu, ako već priželjkujemo Trampovu pobedu.
TAČNO U 18.30: Predsednik Aleksandar Vučić o svim aktuelnim i važnim temama za Srbiju