Drekavci, telad sa dve glave i proplakale ikone, divna stvorenja nekadašnjih letnjih šema, poslednja pribežišta posustalih novindžiluka, godinama tavore u medijskom mraku i svi su izgledi da će završiti u ropotarnici istorije, koja se - kako stvari stoje - bliži kraju.
Umesto drekavaca na letnju scenu su stupili atentatori-diletanti koji ili promaše političarsku „metu“, ili je samo rane i završe likvidirani po kratkom postupku. Najbolje je prošao atentator na Roberta Fica koji je slovačkog premijera gadno ranio, ali je izvukao živu glavu.
Atentator na Donalda Trampa - umal ne napisah „Ducka“, mada ne bih mnogo pogrešio ni da sam tako napisao - nije bio te sreće. Te sreće nije bio ni građanin koji se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Za razliku od Trampa, kome je - na istom tom mestu, u isto vreme - metak samo okrznuo uvo.
Globalno javno mnjenje je saglasno u smatranju da je neuspeli atentat Trampu popločao put u Belu kuću, kojoj sve više priliči i epitet „luda“. Bilo je predvidivo da će teoretičari zavere ispresti priču da je upravo s tim ciljem Tramp i upriličio neuspeli atentat. U šta, bez obzira na to što je Tramp spreman na sve, sumnjam. Preveliki bi bio rizik. Nevična ruka može zadrhtati u odsudnom trenutku... Ne pije vodu.
Prvi ešelon raspoređen po perimetru oko Visokog Dupeta nije propustio priliku da Vučića kandiduje za metu sledećeg atentata. Ešelon je to, naravno, učinio da bi se još više/dublje približio Visokom Dupetu, ali nije dobro učinio. Znate za onaj prislušni algoritam - da li ga, bože, ima i naša Udba - koji kad god se u telefonskim razgovorima pomenu reči „predsednik“ i „atentat“, detektuje broj telefona i potom sledi apšenje dilbera koji je to izgovorio.
Samo je falio Glavonja Tijanić da drekne, ovoga puta sa „obrnutim predznakom“: „Ako preživi atentator, Vučić neće.“ „Bezbednosni“ krug oko Visokog Mesta bi morao znati - valjda su toliko u toku - da je povezivanje reči „predsednik“ i „atentat“- bez obzira na plemenitost pobuda - u suštini raspisivanje konkursa za atentatora, davanje ideje, kužite, stari moji.
Ono, fakat, opasnost nije prevelika. Zahvaljujući „našim posebnostima“, u Srbiji političke atentate ne „rade“ slobodni strelci i diletanti, nego oni koji bi trebalo da ih sprečavaju, obučeni oficiri (da pomenem samo 1903. i 2003). Ali opet, ne treba đavola vući za rep, što reko „naš narod“.
Kako god, neuspeli atentat na Trampa - koji je povećao izglede za njegov povratak u Belu kuću - kao da je dao krila šarenom, ali homogenom međunarodnom društvu, među njima i našem, koje puno očekuje od Trampovog uspenija na vlast.
Možda grešim, ali mi se čini da su to očekivanja bez krčmara. Sve govori - i sam Tramp to javno govori - da on naprosto nije ličnost koja bi pomogla bilo kome osim sebi, a da je ličnost sprema ko zapeta puška da svakog zajebe.
U tom smislu preveliko očekivanje „slobodarskog sveta“ od Trampa je rođena sestra prevelikih očekivanja starogradskih opozicionara od Bastaća. A šta se od Trampa može očekivati, to ni on ne zna. U tome i jeste tajna njegove popularnosti.
NE PROPUSTITE
