Ovo s litijumom postaje zamorno i samo potvrđuje koliko je Srbija nedovršena zemlja. Litijum jeste tema, ali ne za široku upotrebu. Konsultujte lekara ili farmaceuta. Dokle će raznim mineralima da se bave političari vlasti i opozicije, od kojih dobra polovina nema pojma šta je Mendeljejevljev sistem, a još manje poznaje tehnologije rudarenja, pedologiju i slične discipline?
Dokle će mediji navijački, svaki za svoju stranu, da zasipaju mišljenjima onih kojima ne bih dao da mi vode nacrtanu ovcu? Kroz mnoga razdoblja postojala su strastvena preuveličavanja, sumnje i konspirativne fantazije, ali internet ih je učinio dostupnim svima, pojačavajući razdor i dezinformacije.
Dokle će po kafanama da se razglabaju ekspertize novorođenih sveznalica, koje me podsećaju na Srbina koji ispred seoske zadruge sedi na gajbici, pije pivo iz flaše, čačka nos, pravi lopticu i pita se kada će Srbin u kosmos?
Litijumom moraju da se bave eksperti. Tehnolozi, rudarski inženjeri, hemičari, ekonomisti, ekolozi... Samo oni u sučeljavanju različitih analiza i ekspertiza mogu da daju verodostojne odgovore koji se tiču ekonomskih dobiti i čovekove okoline.
Političarima zabraniti ulaz. Do konačnog zaključka sednicu držati zatvorenu za javnost.
Tako bi trebalo da bude, ali nije u zemlji u kojoj su političari, kao i novinari, pogubili poverenje javnosti. Setimo se pandemije i „struke“ koja je prihvatila da se stavi u službu politike. Tako i danas.
Ključni problem oko litijuma je više socijalni, manje tehnološki ili investicioni: nepoverenje. Obe zainteresovane strane su najveći branitelji zemlje. Dovode eksperte koji će potvrditi njihova očekivanja. Niko više nije siguran da li i oni koji su protiv i oni koji su za dobijaju novac ili učvršćuju političke pozicije.
Vlast tvrdi da je litijum razvojna šansa Srbije, nešto što je nafta za Norvešku. Šansa da se ubrza put ka Evropskoj uniji, kako reče nemački kancelar.
Ekološki aktivisti uzvraćaju da slede katastrofalne posledice po čovekovu okolinu, pre svega zemljište i podzemne vode koje mogu da budu zagađene teškim metalima.
Jedni slepo, ili kalkulantski, veruju svemu što vlast ima da kaže. Uvereni su da su oni koji osporavaju rudaranje izdajnici i strani plaćenici.
Drugi tvrde da vlast prodaje vodu, vazduh i zemlju Srbije i da je zarad sopstvenih političkih i finansijskih interesa spremna da Srbiju pretvori u deponiju.
I jedni i drugi nemaju elementarnih znanja da raspravljaju, ali polemika ne da ne posustaje, nego se raspaljuje. Preti se ekološkim ustankom. Zahtevaju se vanredni izbori.
Stvara se stanje priželjkivane konfuzije. Predsednik prvo kaže da su strane službe minirale projekat „Rio Tinto“ i pre dve godine, posle masovnih protesta i blokada puteva, uticale na Vladinu odluku o zaustavljanju projekta u Jadru. Onda sa liderom jedne od tih država potpisuje memorandum.
Gde su garancije da će se poštovati ekološki standardi u projektu „Rio Tinta“ ili drugih kompanija kojima je izdato 69 rešenja za istraživanje litijuma?
Nemačka je dala do znanja da ništa ne garantuje i da je to na srpskim vlastima. Predsednik obećava da neće biti iskopavanja bez pune zaštite ljudi i životne sredine.
Ne verujem ni Berlinu ni Beogradu. Svako tu ima svoju računicu. Evropska unija očekuje značajan podsticaj evropskoj industriji električnih vozila. Srpska vlast kalkuliše i politički: preko litijuma popravlja naurušene odnose sa Nemačkom i Unijom šire.
Ako se od naroda Srbije traži da se žrtvuju za dobrobit Evrope, neka nam neko to kaže. Da razmislimo. Neka nezavisni ekonomisti - ako to uopšte postoji - saopšte da li je rudna renta niska i da li se litijum prodaje ispod cene, poput nafte industrije Rusima.
Verujem samo stručnjacima. Pred Srbijom je šansa da pokaže da može da bude ozbiljna i uređena zemlja u kojoj se zna ko šta radi i za šta je ko odgovoran. Ako pitate rudarskog inženjera ili tehnologa za stručno mišljenje, onda je nebitno da li je glasač vlasti, opozicije ili samo radi svoj posao.
Tek kada se organizuje neka zaista stručna debata, ne poput one oko Kosova, nekome ću poverovati.
