Kako to ovde već ide, u izjavu Tamare Skrozze „da smo se (šestog oktobra) probudili u jednoj drugačijoj Srbiji, Srbiji bez nekih ljudi, mislim da bi ovo danas bilo sasvim druga priča, a mi zapravo živimo devedesete“, pomahnitali tablodi serbski su metodom seljačke manične paranoje upisali rečenicu „šestog oktobra je trebalo da bude ubijen predsednik Vučić“ i pustili dubaru u promet.

Naravno, usledila je „hajka“, „crtanja mete“, ukratko sve po spisku. Sve je to jako neprijatno, sve stoput viđeno, jadno i bedno, ali neprijatnost, jadnost i bednost su mogli biti lako izbegnuti da su Skrozza i skrozzobrani, umesto vađevina tipa „istrgnuto iz konteskta“ ili „pogrešno interpretirano“, rekli: „Da, tako smo rekli, tako smo mislili, pa šta.“ Tko vas jebe.

Ko hoće slobodno da misli i govori, mora stajati iza mišljenog i izgovorenog, pogotovo ako u slobodno mišljenom i izrečenom nema elemenata krivičnog dela, kao što u Skrozzinom slučaju nema. Dama, naime, misli da bi danas bila sasvim druga priča da smo se šestog oktobra probudili u jednoj drugačijoj Srbiji, bez nekih ljudi, ne vidim šta je sporno u tome.

Ono što meni lično u Skrozzinoj - i ne samo njenoj - izjavi ide na qwzr je to što kaže „smo“ - dakle svi mi (jebo ja nas) - a misli DOS. Kao što je poznato, DOS nije imao nikakvih planova za preke sudove i egzekucije - teško da je imao ikakvih planova uopšte - svejedno, nenasilnost je bila (i ostala) vrhunska vrednost DOS, presedan u srpskoj istoriji, u kojoj su sve smene dinastija i režima bile propraćene krvoprolićima.

To ne znači ga gđa Skrozza i njeni istomišljenici nisu bili slobodni da porade na tome da se „probudimo u nekoj drugoj Srbiji, bez nekih ljudi“. Ali, eto, nisu. Ne znam da li Skrozza & Co znaju da su - sve da je DOS i imao ubilačke namere - prvih petnaestak (možda i više) dana posle petog oktobra bile veće šanse da ex-režimlije likvidiraju dosovce, nego oni njih. Što se to nije dogodilo, može se zahvaliti isključivo poslovičnom kukavičluku, drljavosti i murdarluku ljotićevske bagre i brabonjaka, nipošto njihovoj nenasilnosti.

Da tridesetak do zuba naoružanih oficira (i to na jedvite jade) savata i ubije golorukog Aleksandra i Dragu, da sto godina kasnije s leđa ubije Đinđića, to da. Ali jurnuti na Skupštinu grada, u kojoj je bilo petstotinak dobro naoružanih ljudi pod komandom iskusnih oficira, e jbg, to je već rizik, jebeš ti to.

Ali ako nije bilo planova za preke sudove i likvidacije, u delu DOS oko Đinđića je bilo planova da se - kad se situacija konsoliduje - ex-režimlilje koje su pravile sranja izvedu pred lice institucionalne pravde. Zašto taj plan nije realizovan? Evo zašto, što reko Blic. Zato što su Koštunica i njegova bagra i brabonjci - u nameri da od Srbije naprave svetosavsku džamahiriju - zaštitili ex-režimlije koji su pravili najveća sranja. I onda su mic po mic počeli raditi na likvidaciji Đinđića. Imali su aktivnu ili pasivnu podršku 96% populacije, sledstveno se budimo u Srbiji koju smo debelo zaslužili.