Prema zvaničnoj verziji u tzv. Boljoj Srbiji niko ko drži do sebe ne čita moje kolumne u režimskom Kuriru, međutim, uprkos decidiranom bojkotu i principijelnom nečitanju mojih tekstova, svi na volšeban način saznaju šta sam napisao, šta sanjao, šta mi se dogodilo. To se verovatno širi „kapilarnim putem“, kao i mnoge druge stvari u Srbiji. Sledstveno se - pretpostavljam kapilarno - po građanskoj javnosti pronela vest da moja neznatnost lobira za litijum. Što je daleko od činjeničnosti, a nije blizu ni pameti, ali o tom potom. Tako sam pre neki dan posle dužeg vremena došao na dva-tri dana u zavičaj. „Aaaa, i ti si, znači, za litijum“, graknuli su neki moji zavičajni poznanici, biseri koji se nisu rasuli po svetu, nego su poslušali Šantića i ostali ovdje. Nisam se mogao otrgnuti utisku da svaki od tih poznanika prećutno insinuira da moje ZA za litijum podrazumeva nagrađenost ako baš ne ferarijem, a ono nekom utešnom nagradom. Sveopšte, doduše, uopšte ne neosnovano, podozrenje da niko nije ni ZA ni PROTIV zato što je iz uverenja ZA ili PROTIV, nego zato da bi dobio sendvič ili ferari da bi bio ZA ili PROTIV, jedan je od zlih usuda Srbije. Istorijsko iskustvo me je još davnih dana poučilo da je dibidus neučinkovito poricati bilo koju glasinu i dubaru, npr. da si naguzio kozu, i u tom smislu sam kozojebima - kako onim lažno optuženima, tako i onim stvarnim - uvek davao besplatan pravni savet: kad god vas optuže da ste naguzili kozu, vi „s ponosom“ recite: „Šta naguzio, i u uši sam zavrtao“. Sledstveno sam i ja poznanicima „zavrnuo uši“. Naravno, da sam za litijum, rekao sam. I ne samo da sam za litijum. Ja sam i za silicijum, kalcijum, magnezijum, da ne dužim, za ceo periodni sistem elementa. Tako sam, bačanjem u sprdnju, poznanike ućutkao, ali ih nisam razuverio. Stvar stoji ovako: vrlo mi je nedrago što će se (ako će se) litijum iskopavati, ali držim da se tu ništa ne može učinit. Sutra ću objasniti zašto. Pogrešan utisak da sam ZA litijum (i da ne podržavam „borbu protiv litijuma“) proistekao je iz (namerno) pogrešnog razumevanja mog kuhinjskog, ekonomsko političkog džaba krečenja, koje je govorilo otprilike sledeće: zemlje koje ne idu u korak s vremenom i tehnologijom vreme pregazi i pretvori ih u deponiju ili rudnik jeftinih sirovina. Takođe sam govorio (džaba krečio) da neidenje u korak s vremenom i tehnologijom - štaviše idenje uskurac vremenu - nije započelo sa usponom Visokog Carstvija, da je to u Srbiji tako od Srbijinog nastanka i da će tako biti do Srbijinog nestanka. Jedini period u kome se u Srbiji postupalo drugačije - iako ne baš rado i ne uvek efikasno - bio je period komunizma, za koji nacionalprdonje tvrde da je urnisao Srbiju, što je tačno taman toliko koliko i sublesasta tvrdnja da su komunisti planski „zatrli“ ćirilicu, iako se u Srbiji u vreme komunizma latinica gotovo nije mogla videti. Kako se postupalo od 1804. do 1945. i kako se postupa od 1987. do današnjeg dana, to će biti tema naše sutrašnje kolumne.
