Moj omiljeni reakcionarni pisac Žozef de Mestr uglavnom se nije pačao u ekonomiju, ali je, kad bi ga opsesivna istraživanja uzroka njegove najveće noćne more, Francuske revolucije, dovela do te teme, i o tome znao da kaže poneku, uglavnom ka vladičinu.
Od svih De Mestrovih ekskursa u ekonomiju, najbolje mi se dopala njegova teorija o paru volova i plugu kao ekonomskoj osnovi svih ljudskih društava, što je sušta istina. Od toga se počinje. Tako će, izgleda, i završiti.
E sad, De Mestr kaže da postoje dve vrste ljudskih društava. Jedna, sklona brzim i lakim uređenjima, koja zakolju volove, od drvenih delova pluga založe vatru, na vatri ispeku volove i žive dugo i srećno dok ima mesa, i njima suprotna društva, trezvenija i racionalnija, koja upregnu volove u plugove, uzoru ledinu, posade useve, ubiru letinu, i koja se posle nekog vremena - kako prinosi rastu - dokopaju tzv. viška kapitala, od tog viška nabave oružje i opremu, naoružaju vojsku, pa osvoje zemlje u kojima stanovništvo pali vatre od drvenih delova pluga i na njoj peku volove i iz tih zemalja odnesu sve što im treba, a čega nema u njihovim zemljama.
Osvajanje zemalja u kojima se volovi peku na vatri od drvenih delova pluga je krajnje rešenje. Zemlje koje oru i kopaju do dobara koje im trebaju, a koje nemaju, često stižu i prividno miroljubivim putem. Evo kako, što reko Blic.
Kad zapaljeni plugovi izgore i kad se pečeni volovi pojedu (i svare), nema druge nego da zemlje koje tako rade zatraže od zemalja koje tako ne rade nove plugove i nove volove. Život mora teći dalje, zar ne. Mora se jesti. Zemljama koje oru i kopaju, naravno, ne pada na pamet da plugove i volove daju mufte, nego zauzvrat traže - i po pravilu dobijaju - kompenzaciju u dobrima i sirovinama koje zemlje koje peku volove na vatri od plugova imaju u izobilju, ali koje - site i presite od volovskog mesa - ne koriste.
Zašto? Evo zašto, što reko Blic. Zato što se do koristi (i viška vrednosti) od rudnog i sirovinskog bogatstva koje zemlje koljača volova za kilo mesa po pravilu imaju u izobilju stiže dizanjem dupeta, strpljivim radom i velikim naporom, a to je onima koji se najedu voletine bez po muke teška muka duhu.
Napred prepričano sam pročitao u De Mestrovoj knjizi „Sanktpeterburške večeri“, napisanoj na licu mesta - umal, grešna mi duša, ne napisah zločina - u Sankt Peterburgu, u kome je De Mestr početkom XIX veka bio ambasador.
Tadašnja Rusija je živela tako što je od tadašnjeg „kolektivnog Zapada „ uvozila vojne plugove, volove, a zauzvrat davala ogromne količine drvene građe, kavijara, skupocenih krzana i još puno koječega, čega je imala u izobilju, ali joj je bila muka duhu da se bakće s preradom na domaćem tlu.
De Mestr je približno sto godina pre Oktobarske revolucije napisao da je revolucija u Rusiji neizbežna, zbog istog uzroka - pečenja volova i zidanja dvorova bez pokrića - zbog kojih je izbila i u Francuskoj. Vi sad sami razmislite u koju grupu zemalja mi spadamo, a ja odoh ne ferije, pa se vidimo u septembru.