Prvo da čestitam košarkašima Srbije na osvojenoj bronzanoj medalji na Olimpijadi, kojom su nas sve obradovali i uspešno „stali na loptu“. Svako ko ih je juče gledao, započeo bi tekst u sličnom stilu, možda upravo sledećom izlizanom frazom, ali ako mene pitate, poprilično tačnom, da njihova „bronza sija kao zlato“.

Iz Pariza nam se put vraća nazad, u Srbiju, gde je ulaganje u sport blisko povezano s politikom, kao i sa investicijama koje, kao građani i poreski obveznici, mi plaćamo.

Sport koji je najbliži politici i srcu politike je zasigurno fudbal. Fudbal je, gle čuda, najbliži i državnom budžetu Srbije. Fraza „koliko para, toliko i muzike“ u ovom slučaju ne važi, jer su preplaćeni selektor i tribine, bilo nedavno sazidane ili njihove vođe, daleko od garancije nekog uspeha u „međunarodnim vodama“. Muziku nismo čuli na fudbalskim olimpijskim terenima u Francuskoj, a daleko smo bili i od intoniranja himne Srbije dok naši fudbaleri stoje na pobedničkom postolju.

Iz Pariza se s tom fudbalskom, više nego okruglom, loptom vraćamo u Srbiju, na krajnji zapad Srbije, na obalu Drine. „Ne lipši, magarče, do zelene trave“ može se reći za nedavno završen fudbalski stadion Lagator u Loznici, na kome nikako da se uredi ta zelena trava, a ko su magarci, nije definisano sada već zastarelom Strategijom o razvoju sporta u Republici Srbiji za period od 2014. do 2018.

Tu se ređaju razlozi za to što na stadionu trava nije zelena, jedan je i zalivanje vodom iz Drine, koja, kako pišu mediji, donosi i gljivice koje napadaju travu, poneki politički skup, ali tu zaključnu reč prepuštam ekolozima da nam kažu koji je kvalitet vode i svim stručnjacima koji su očigledno konsultovani tek kada je betonom zaliveno sve što se moglo zaliti, bez ostavljanja dovoljno prostora iza aut linija, vode koja nakon kiše nema gde da ode, malih svlačionica i drugih početničkih grešaka u projektovanju koje nas udaljavaju od stadiona koji ispunjava UEFA standarde. No, kako naš narod kaže, „prvi stadioni se u vodu bacaju“, pa je to možda i sudbina ovog stadiona.

Razumem potrebu da se nešto monumentalno ostavi Srbiji, da se iz budžeta svih građana sazida stadion, s trbinama, zavidnom bezbednošću, no tu bih se oslonio na struku, ne samo pri projektovanju već i da nam kažu da li je isplativije dovršiti stadion u Smederevu, u koji je već mnogo uloženo, renovirati postojeće stadione širom Srbije ili sejati stadione koji će ili biti prazni, bez kvalitetne igre, nerentabilni ili loše projektovani i još gore održavani.

Da završim ipak u pozitivnom svetlu, naši olimpijci se u Srbiju vraćaju s većim brojem medalja, zlatnih, srebrnih i bronzanih. Jedan deo spoljne politike Srbije može se oslanjati na to što naši sportisti pružaju na terenu, uz napomenu da naše olimpijske pobednike, od Novaka, do zlatnih vaterpolista, „zlatnih“ košarkaša, ne treba zloupotrebljavati, već im treba davati prostora da predstavljaju Srbiju i „ostavljaju srce ne terenu“, ali ne samo na sportskom terenu, već i na događajima gde se promoviše Srbija.

Da li će se srpski fudbal ikada naći rame uz rame s drugim sportovima, u kojima se, uprkos malom ulaganju, Srbija dostojno predstavlja u svetu i trijumfuje, pa i na Olimpijskim igrama, otvoreno je pitanje za sve nas na koje možemo odgovoriti barem do narednih Igara u Los Anđelesu 2028. godine.

Bilo mi je teško da ovog puta za vas napišem tekst u kome ne pominjem Ustav, zakone, međunarodno pravo i vladavinu prava, ali „sve se može, kad se hoće“.

NE PROPUSTITELični stavMILAN ANTONIJEVIĆ: Odgovor na terorizam
milan-antonijevic-licno-stav-foto-nenad-kostic.jpg