Flashback,. Ext. Beograd 4. VIII 2023. Dan Albaharijeve sahrane.
Na dan Albaharijeve sahrane, četvrtog avgusta 2023, bio je proglašen narandžasti meteoalarm, najavljene su tropske vrućine, vrućine su održale reč meteorologa, starije osobe i nejač su od ranog jutra padali ko snoplje od toplotnih udara, hitna pomoć je imala pune ruke posla.
Sreća te sam (u poslednji čas) prestao da pijem, mišljah gledajući kroz prozor fatamorgane tabli slanine i čanaka pasulja na horizontu. Da još pijem - takođe pomislih - na ovoj vrućini bi sigurno došlo do samozapaljenja rakije, izgoreo bih do temelja, kao Jole, od moje telesine ostali bi samo prah i pepeo, ako ne i manje.
Bar bih uštedeo na troškovima kremacije, koju sam - posle izvanrednog utiska s Goranove kremacije - testamentarno naznačio kao način da - u skladu s poetikom Dashiella Hammetta - uklonim tragove zločina i da se rešim svog leša.
Šteta što ne pijem, pomislih na kraju.
Balansirajući na ivici nervnog sloma, izmučen dijetalnim samoproždiranjem, celo jutro sam huktao, kašljucao, dvoumio se i razrađivao strategije prebacivanja do Novog groblja.
Isprva mi se učini da je najprobitačnije da se spustim pešice dvestotanak metara nizvodno od mog staništa, do ulice Požeške, pa da onda, ako se usput ne šlogiram, uhvatim tramvaj br. 12, koji staje takoreći pred grobljanskom kapijom.
Ali taj plan je podrazumevao pedesetak minuta nepušenja, što je bilo neprihvatljivo.
Osim toga, ako je prema poslednjim merenjima, temperatura vazduha je već u 9 AM bila 38 stepeni u hladu, vlažnost 93%, a indeks UV zračenja 10, u limenom tramvaju bi u 10.10 (kada sam nameravo da krenem) moralo biti najmanje 52, ako ne i više.
Najefikasnije (i najbrže) rešenje bilo je da pozovem taksi i da se u cugu odvezem na Novo groblje, ali u tom slučaju ne bi bilo komplikacija, povoda za anksioznost i nerviranje, ne bih imao o čemu da pišem, ne bi bilo suspensa.
Najelegantnije rešenje bilo je da se do Novog groblja odvezem autom s klima-uređajem podešenim na 18 stepeni, ali taj endlösung je podrazumevao dugotrajno (najmanje 45 min.) kruženje okologrobljanskim ćorsokacima u potrazi za parking mestom, bez ikakve garancije da ću mesto naći.
Nisam mogao rizikovati da zakasnim na Albaharijevu sahranu.
Oko 9 h 35 min. nađoh poluendlösung, ne baš konačno, ali održivo (srednje) rešenje: odvešću se autom do garaže JP „Parking servis“ u Masarikovoj, prepešačiti sedamdesetak metara do ulice Srpskih vladara i tu uhvatiti taksi.
Što sam dva i po sata pre termina Albaharijeve sahrane i učinio.
U 10.15 AM, kad sam pokrenuo motor „seat ibice 1,2 ekobust“ - najnovijeg hita u svetu mojih olupina, koja je ostvarila moj ideal (ipak prevelike) potrošnje evrodizea od 4,5 l na 100 km - termometar u autu je pokazivao 42,5 stepena Celzijusa.
And counting...
Lako se - kao nož kroz rastopljeni maslac - dovezoh do garaže u Masarikovoj, ali u ulici Srpskih vladara, koja se topila na pripeci i polako prelazila u tečno stanje, taksija nije bilo ni od korova, jedva da je bilo ikakvog saobraćaja, jedva da je bilo bilo čega.