FAMOZNO SVETISLAV BASARA: PROKRUSTOV GROB (3)

Moj anđeo čuvar - koji već sedamdeset godina čuči na mom desnom ramenu i traći vreme na pokušaje da me odvrati od vraćanja na stare puteve grešnika i srljanja u tamu najspoljašnjiju - gde je škrgut zuba i gde crv grize - sve vreme mi je došaptvao: „Ne idi, mufljuze, na Đinđićev grob, u njemu su, umesto ubijenog, sahranjene ubice i saučesnici - uključujući i tebe - ne gledaj gnusobu opustošenja. Pogledaš li je, i gnusoba će pogledati tebe, zapahnuće te, nećeš tamo videti ništa dobro.“

Sad ću obići Đinđićev grob, mišljah, i posle više neću. Neću ga, konačno, ni obići iz zadušnih, nego iz kriminalističkih razloga.

Neće to biti obilazak groba, nego uviđaj.

Trebalo je to ranije da uradim.

Nikad nisam pripadao - a mislim da ni Đinđić nije - sekti svetosavskih zadušnih baba (oba pola) koje o subotama, mladinama i zadušnicama javno, masovno, pred očima cele javnosti, pohode grobove bližnjih.

Iako je Đinđić - pre nego što je vatreno kršten post mortem - bio agnostik, (pretpostavljam) da je i on mislio: neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve.

Kad, gle, mrtvi sahraniše Đinđića. I to na najmostruozniji mogući način. (Vidi izveštaj s veštačenja.)

Ja naprosto nisam čovek groblja i zadušnica. Koliko god mi ovaj ili onaj pokojnik bio drag, može računati na samo jedno moje pojavljivanje na grobu, na sahrani.

Non plus ultra.

Od pre izvesnog vremena prestao sam da palim i sveće za upokojenije duše rabova i raba božjih po crkvenim i manastirskim montažnim lomačama.

Stotinama puta sam se pitao - i sve češće se pitam - čekamo li mi kraj vremena, svijeta, voskresenije mrtvih, presazdavanje tvorevine i život novoga vijeka, ili traćimo vreme (i pare) na krečenje grobova i prostorno uređenje grobalja.

Istinski ožalošćenim smatram isključivo muškarce i žene spremne da umesto stearinske sveće od 35 RSD uždiju sami sebe; protivno opštem mnjenju, visko cenim indijske udovice koje se spaljuju zajedno s muževima, naravno ako to čine dobrovoljno.

Precrtah dobrovoljno, napisah: na bilo koji način.

Spaljivanju udovica se u zube ne gleda, pomislih i krenuh u nasumičnu potragu za Đinđićevim grobom.

Afrička vrućina, blaga, ali podmukla uzbrdica koja vodi do Deponije zaslužnih građana - u početku mi je sve to izgledalo kao uspon na goru Karmel, da bi se na kraju sve pretvorilo u silazak u Babju Marićevića Jarugu.

Odmakoh možda dvestotinak metara grobljanskom Ibarskom magistralom kad, gle, na grobu u drugom redu s moje desne strane ugledah nesvakidašnji prizor: žensku osobu ispruženu koliko je duga i široka po travnatoj povšini humke. Uslikah prizor.

Malo potom izbih na prilaze novogrobljanskom Dedinju - Deponiji zaslužnih građana i više intuitivno, nego vizuelno, detektovah Đinđićev grob, takoreći pometen pod tepih, polusakriven u zapišanom šipražju, a pored Đinđićevog groba ugledah visoku (cca 183 cm), lepu, vitku, negovanu (dosta više prideva, mufljuze!) ženu od kojih četrdeset, četrdeset pet godina, uprkos paklenoj vrućini utegnutu u elegentani crni sako, crnu suknju, obuvenu u state of the art damske cipele od materijala - fine kože mat crne boje vrlo slične boji monolita iz filma „Odiseja 2001“, čiji mi crveni đon privuče pažnju.