Šta li ova katolička de lux kurva traži na Đinđićevom grobu, zapitah se.
Napravih na kvarno - iz ruke, ispod pojasa - fotografiju cipela.
Fotografiju preko Vibera prosledih Popoviću, u poruci napisah: Znaš li koje su ovo cipele. Ne prođe pet sekundi, Popović odgovori: kako da ne znam. To je Christian Louboutin, visoka klasa.
Ponovo osmotrih damu onako ispod oka, ko poslednji rapalj. Besprekorna frizura, elegantan outfit, u desnoj ruci decentna pismo-tašna, na levoj sat, breitling superocean II 40 men’s watch, leather strap.
Nikakvih, međutim, minđuša, alki, đinđuva, kolajni, nikakvih srebrnih kod-Marike-na-karike karika, nikakvih zlatnih i platinskih kajli, nikakvih piercinga u nozdrvama, na pupkovima (i klitorisima) karakterističnih za prdare iz visokog društva prebogatog beogradskog društvenopolitičkog i privrednog ološa i lumpenproletarijata nije bilo.
Videlo se da je u pitanju dama A produkcije - visoka klasa - lepo se videlo da nije iz Srbije.
Vidi se to.
Malo potom, žena me osmotri preko naočara za sunce, klimnu glavom, prekrsti se na katolički način, okrete se i ode.
Šta li ova katolička de lux kurva traži na Đinđićevom grobu, zapitah se.
Samo što to pomislih, na moj samsung galaxy stiže SMS od Popovića: Čoveče, šta radiš po ovoj vrućini na groblju. Odgovorih: Otkud znaš da sam na groblju?
Dobio sam informaciju, napisa Popović u povratnoj SMS poruci.
Moj odgovor: Došao sam na Albaharijevu sahranu.
Popović u kontra SMS-u: Pa šta onda tražiš na Zoranovom grobu, zašto nisi na Albaharijevoj sahrani?
Moj SMS: Bio mi usput. Posle ću na Albaharijevu sahranu.
Ponovo podesih telefon na flight mode.
Već letimičan pogled na Đinđićev grob i obilje forenzičkih tragova skrnavljenja sahranom i opelom bio je dovoljan da ustanovim da to nije grob, nego posmrtna Prokrustova postelja - kombinacija trapa za krompir i minijaturnog pasjeg groblja - koja je po blagoslovu mitropolita Amfilohija (Radovića) - i pod visokim auspicijama (i političkim pritiskom) Reichskanzlera, dorćolskog Tontona Macouta - izgledom i dimenzijama potkraćivala Đinđićeve mošti i psihometrijske podatke na svim mestima na kojima je Đinđić za života štrčao duhovnošću, obrazovanjem, istinoljubivošću i blagočestivošću i do maksimuma ih (mada bezuspešno) rastezala svugde gde Đinđić niske standarde niskosti, primitivizma, zlobe, lažljivosti i potuljenosti, jadnosti i bednosti nije dosezao.
Ni po cenu života.
Grob je na sve četiri strane čaršije i sveta odašiljao primitivni kriptogram: ovo je Đinđićeva prava mera.
Pomislih - ne sasvim bez osnova - da će i ona devojčura, koju sam malopre uslikao razgaćenu na nečijoj humci, svakog časa doći, leći na Đinđićev grob i raširiti noge.
Samo je to nedostajalo da gnusoba opustošenja bude potpuna.
Bi mi jasno da su pučisti naumili - i u naumu delimično uspeli - da od Đinđića posthumno naprave 3D foto-robot srpskog čoveka, dobrog, mrtvog Srbina, srećnog što počiva u rodnoj grudi i da su tendenciozno pozicionirajući Đinđićevo grobno mesto tik pored grobnog mesta Rahmana Morine, dakle Šiptara - bez obzira na to što je Morina bio tzv. pošteni Albanac - to all whom it may concern obznanjivali da Đinđić nije bio dobar Srbin, a da je dobar Srbin postao samo zahvaljujući tome što su ga - za njegovo dobro - ubili s leđa, posmrtno krstili i sahranili o državnom trošku.
