Maltretiranje hrvatske pevačice Severine Vučković i njeno četvoročasovno zadržavanje na granici između Hrvatske i Srbije predstavlja samo poslednji u nizu dokaza da Srbija ponovo zauzima sramnu ulogu koju je u regionu imala devedesetih godina. Ovaj incident nije samo administrativna greška već deo šire strategije zastrašivanja i isključivanja onih koji ne odgovaraju uskogrudim, nacionalističkim kriterijumima. Zadržavanje Severine nije izolovan incident, već deo sistematskog napora da se uguši svaka vrsta slobodnog govora i kritičkog mišljenja. Severina Vučković nije samo pevačica; ona je simbol hrabrosti i borbe protiv šovinizma, osoba koja se zalaže za suočavanje s prošlošću i izgradnju mostova među zemljama bivše Jugoslavije. Njena umetnost i aktivizam čine je metom za one koji ne žele pomirenje, već profitiraju na podelama i negovanju mržnje. Srpska pravoslavna crkva i njeni saveznici u vladajućem režimu i celom regionu već godinama vode kampanju protiv nje, koristeći je kao simbol svega što ne odgovara njihovim retrogradnim idejama.

Ministar Ivica Dačić je nedavno izjavio da postoje spiskovi za posebne kontrole na granicama, ali da će oni biti ukinuti. Ova izjava je delimično priznanje, ali ne i dovoljna. Šta znači ukidanje spiskova kad je njihov efekat već napravio štetu? Ko je i na osnovu kojih kriterijuma napravio spiskove nepodobnih? Po čijem nalogu i na osnovu čijih ovlašćenja?

Kako verovati obećanjima političara koji su već dokazali da su spremni na manipulacije i zastrašivanja? Ovaj incident sa Severinom je samo jedan od mnogih primera kako se zloupotrebljavaju državni mehanizmi za političke ciljeve.

Ovo je direktan udar na slobodu izražavanja i prava na rad. Režim je jasno pokazao da će kažnjavati one koji se ne slažu s njegovim pogledima i da se vraća retorici i praksama iz mračnih devedesetih godina. Slučaj Severine Vučković šalje zastrašujuću poruku svima u Srbiji: postoje nepisana pravila, a svako ko ih prekrši, može očekivati osvetu države. Zašto je Severina opasna? Zato što podseća na prošlost koju bi mnogi želeli da zaborave ili iskrive.

Njeni stavovi o genocidu u Srebrenici, podrška Crnoj Gori u očuvanju njenog identiteta i suvereniteta, kao i njeno insistiranje na pomirenju i pravdi direktno su u suprotnosti s narativom koji se nameće u Srbiji. Njen glas je glas otpora protiv politike zaborava i relativizacije zločina. Ali zadržavanje na granici je samo simptom šire bolesti. Dokle god se u Srbiji negira odgovornost za ratne zločine i podstiče mržnja prema susedima, ovakvi incidenti će se nastavljati. Dokle god su na vlasti oni koji gledaju unazad, ka mržnji i podelama, umesto unapred, ka pomirenju i saradnji, region neće videti stabilnost i mir.

Ovakvo ponašanje ima dalekosežne posledice. Srbija se sve više udaljava od evropskih vrednosti slobode, demokratije i ljudskih prava. Postajemo usamljeno ostrvo na Balkanu, sa zidovima koji se sve više dižu prema svemu što je drugačije, otvoreno i evropsko. Dačićevo obećanje o ukidanju spiskova ne znači mnogo kada se sistematski radi na zatvaranju zemlje i gušenju slobodnog mišljenja.

Građani Srbije moraju se zapitati kakvu zemlju žele. Da li žele da žive u izolovanoj tvrđavi straha i kontrole, ili u otvorenoj i slobodnoj državi koja se ne boji da se suoči sa sopstvenom prošlošću i da gradi budućnost na principima pravde i pomirenja? Incident sa Severinom Vučković je podsetnik da se borba za takvu budućnost nastavlja i da je svako od nas deo te borbe. Režim se opredelio za put autoritarizma i represije. Ali svaka represija rađa otpor. I dok god ima onih koji veruju u slobodu i pravdu, poput Severine Vučković, postoji nada da će se Srbija jednog dana osloboditi okova prošlosti i krenuti napred, prema boljoj budućnosti za sve svoje građane.