Stiže još jedna šaljiva Vajber poruka od D. B.: Vesti iz budućnosti. Politika od 23. 7. 2047. godine izveštava da je u prisustvu najviših državnih rukovodilaca i počasni plotun iz 28 artiljerijskih oruđa svečano otkriven spomenik tiranoubici Zvezdanu Jovanoviću.

Budućnost uvek dođe pre roka koji joj postave futuristi, to je pravilo. Kuda (i kako) stvari idu, spomenik Jovanoviću će, uz prisustvo najviših državnih rukovodilaca i paljbu iz 28 artiljerijskih oruđa, biti otkriven najkasnije 2027, naravno ako bude bilo municije, živi bili pa videli, pomislih i zapisah u Crvenu svesku:

Albaharija sam poslednji put u ovom svijetu i vijeku sreo upremase nekoliko meseci ranije, februara 2023. (pitaću Pantelića kog tačno datuma), i to gde, u Cepterovom kombinatu kulture na Senjaku, na književnoj večeri posvećenoj Albaharijevom stvaralaštvu, na kojoj su govorili Radaković i Tešić, a na kojoj se okupilo onoliko duša - čitavo jedno mnoštvo - koliko sam očekivao da će Albaharija i mene dočekati na stadionu Levski.

Ja sam na toj večeri bio schprechstallmajstor.

Ušavši u Cepterov kombinat kulture s vrata ugledah Albaharija na podijumu, raskošno osvetljenog Cepterovim reflektorima, i jedva se uzdržah - u poslednji čas se ugrizoh za jezik - da ne dreknem: habemus papam.

Albahari je od rane mladosti ličio na papu u pravom smislu reči papa, na papu kakvih je Bejkon naslikao čitavu seriju, na prozračnog, izbrušenog, alabasterskog papu, kakvih u Vatikanu nema još od XII veka - na papu kakvog je Albahari opisao u priči „Papa“.

Te večeri, međutim, Albahari nije ličio, nego je bio arhetip pape, pozicioniran beskrajno iznad pape Vojtile, koji liči na boksera velter kategorije, pape Racingera, nalik na feldvebela, pape Bergoglija, pljunutog armunikaša Palure, zadnja pošta 31 249 Uzići.

Nesnosna vrućina, potucanje po Novom groblju, vegetativna nervoza izazvana autofagijom, mučnina prizora opustošenja na Đinićevom grobu, sve je to iscrpilo 85% mojih kapaciteta za prisustvovanje sahranama, moraću skupiti snage za Albaharijev pogreb, pomislih.

Nekoliko meseci potom, kad je umro Goran Petrović, jedva sam pronašao mesta u nekada prostranom skladištu mojih tuga i negativiteta da uguram paket žalosnih uspomena na Goranovu sahranu. Ko god ubuduće bude umirao, pomislih - bilo po redu, bilo preko reda - umreće na sopstvenu odgovornost; sam će morati da se snalazi za ožalošćene.

Ja sam i inače crna ovca u porodici, koja od pamtiveka neguje kult prostornog planiranja groblja, uređenja grobnih mesta i redovnih, masovnih poseta večnim počivalištima naših bližnjih. Izvršilo je to uticaj na mene. U početku stimulativan, nekrofilan, kasnije odbojan, nekrofoban. Imao sam različite faze.

Ako sada nisam čovek groblja, bio sam dete groblja. Detinjstvo mi je prošlo u potucanju od groblja do groblja, od groba do groba, ko da sam, bože me prosti, odrastao na Kordunu. Ali to je bilo u zlatno doba grobalja i sahrana. Groblja i sahrane na niskim granama, na kakvim su već decenijama, samo su jedna od posledica opustošenja - koje je uočio Hajdeger - koje već stolećima pustoši zemlju, od koje jesmo, u koju se opustošeni vraćamo, nadam se da Albaharijeva sahrana neće biti takva, pomislih, platih račun, izađoh iz klimatizovane zone komfora kafane „Božur“ i krenuh na Jevrejsko groblje.