Ko bi rekao? Iza protesta protiv rudnika u Srbiji stoji deo opozicije predvođen Šolakom i Đilasom! Nismo znali, svih ovih dana smo bili u zabludi da je reč o samorodnom i spontanom okupljanju zabrinutih meštana Gornjih Nedeljica, kad ono, Dragan Đilas nam na N1 ispriča da se uoči protesta sreo sa Zlatkom Kokanovićem i da su razmenili mišljenja o tome šta, gde, kad i kako... A Pavle Grbović nam u Danasu nekako u isto vreme (u Šolakovim medijima nikada ništa nije slučajno!) otkriva da je dogovor bio da na protestima stranački prvaci ne govore i da se ne ističu stranačka obeležja... I još se, usput, naruga nama lakovernima što smo mislili da mitinzi protiv litijuma nemaju veze sa politikom: „Naravno da su politički, nisu valjda astrološki?“

Niko ovu dvojicu nije pitao zašto su se krili do sada? Zašto su isturili u prvi plan rođake sa sela i pustili ih da se blamiraju sa bine 10. avgusta, i zašto su tada skup od tridesetak hiljada ljudi na Terazijama prepustili nekolicini huligana i profesionalnih mitingaša, da se sve završi dernekom u Prokopu i maltretiranjem novinara? Zbog čega se nisu oni, Dragan Đilas i Pavle Grbović, tada vezali za šine?

I najzagonetnije: otkud baš sad da se jave i priznaju svoju zakulisnu ulogu?

Ovo poslednje pitanje čudi samo najnaivnije. Svi ostali znaju da na jesen đaci polaze u školu, ptice lete na jug, a srpski opozicionari počinju da osećaju svrab po celom telu. Kad se ulice Beograda napune ljudima posle sezone godišnjih odmora, naše opozicione političare uhvati neizdrž: organizovali bi proteste.

- Sad ima da padne - kaže Dragan Đilas.

Ponoš ništa ne kaže, samo odobrava Đilasu.

- Kao kruška, zreo je - trlja ruke Marinika.

- Ovog puta nećemo stati dok ga ne srušimo - sokoli sebe i društvo Ćuta.

Miki Aleksić utonuo u misli i nečemu se smeška - on već pobedio i Vučića i Đilasa, i uselio se na Andrićev venac. Rođaci sa sela su letos, dok su beogradski opozicioni političari bili na moru, drali grla i cipele, a sada će majstori da preuzmu komande.

Sve smo to već videli: biće formirana nekakva „Srbija protiv kopanja“, imaćemo proteste subotom (dok bude trajalo lepo vreme), aktuelizovaće se priča o biračkim spiskovima i evroparlamentarcima kao kontrolorima, tražiće se izbori... i izbori će im se dati. Na njima će, naravno, glatko izgubiti, ali će im neko drugi biti kriv...

Njih četrdeset-pedeset opet će ući u Narodnu skupštinu, primaće poslaničku platu... i kad se sve podvuče, njima lično biće: Gde si bio? Nigde! Šta si radio? Ništa! Ali, svi mi ostali trpimo!

Permanentna nestabilnost koju oni održavaju zarad svojih političkih ciljeva u najmanju ruku ne pogoduje ekonomskom razvoju zemlje: ljudi očekuju rast plata i penzija i nova radna mesta, lokalne samouprave čekaju investitore, treba graditi porodilišta i bolnice... Protesti izazvani smišljenom kampanjom sejanja straha otežavaju i međunarodni položaj Srbije, pred kojom su novi izazovi u pregovorima o KiM, jačanje saradnje sa najznačajnijim evropskim zemljama (juče i danas u Beogradu je Makron, nedavno smo ugostili Šolca) i složena situacija u svetu.

Vremena su ozbiljna, a opozicija se igra žmurke. Stavili ruke na oči i misle da niko ne vidi šta rade! Nismo mi ni mislili da su protesti „astrološki“. Iskreno, onako kako su vođeni, mislili smo da iza njih stoje šusteri... N. N.