Ako se na grobljanskoj kapiji pojavim pola sata pre zakazanog termina - računao sam - šanse da zakasnim na sahranu biće minimalne, iako još uvek realne.
Čim kročih na uzavrelu ulicu, bi mi jasno zašto je tog dana promet na Novom groblju i okolnim grobljima opao za 74%. Sahranjivao se samo onaj ko je baš morao.
Kao što za vreme rata u prečniku od 1.500 metara oko Andrića nije bilo - niti je smelo biti - nikakvih puškaranja, nikakvih diverzija, bombaških napada, pa čak ni kafanskih tuča - to su poštovali i Vermaht i Tihi i Prle - tako ni u sivoj zoni oko Novog groblja ni u blizini Albaharijeve sahrane nije bilo - niti je moglo biti - nikakvog meteža, leleka, keteringa, gibanica, posnih sarmi, suvih pita, nikakvih uvredljivo ožalošćenih individuuma, nikakvih stendap bogalja, prosjaka, kradljivaca i preprodavaca sveća i cveća, nikakvih episkopa rumenih obraščića - obaveznih na sahranama zaslužnih građana - koji šire eshatološki optimizam i nastupaju u tandemu s bledunjavim, presamićenim, ufitiljenim, usukanim episkopima koji odišu predokusom paklenih muka.
Rade na principu good cop, bed cop i na kraju unisono zapoju so svjatimi upokoj.
Elektrotehničkom terminologijom rečeno: sveštenici (svih religija) do pre dvesta pedesetak godina bili su superprovodnici duša iz sefire Malkuth u sefiru Hod - posle toga šta im Bog da - od pre dvesta godina su se pretvorili u provodnike, nedugo potom u poluprovodnike da bi od pre dve-tri decenije postali otpornici.
Tog dana sam prvi put bio na Đinđićevom grobu i prvi put na Jevrejskom groblju, koje je još s kapije ostavilo vrlo dobar utisak uređenošću, nepretencioznošću, imenima počivših ispisanim digrafički - i hebrejskim i ćiriličnim pismenima - kamenčićima po jevrejskom običaju naslaganim na gornje površine nadgobnih ploča.
Sve beše starozavetno veoma.
Nikakvih rezanih likova, skulpura počivših boksera i fudbalera u sportskoj opremi, upokojenih kuvara s varjačama itd., tako karakterističnih za Novo groblje, na Jevrejskom groblju po prirodni judaizma nije bilo.
Đavo mi ubaci lukavu pomisao da nađem način da - preko veze, na kvarno - sredim da me, kad umrem, o trošku Jevrejske opštine sahrane u nekom pasjem kutku Jevrejskog groblja, što bliže Albahariju, u jami bez nadgrobne ploče i imena.
Šta će mi ime? Ako prođem demonske sačekuše na mitarstvima, dobiću novo ime zapisano na bijelom kamenu, nije li tako pisano.
Potom me đavo - čije toksične pomisli uvek pripisuju ni krivom ni dužnom Frojdu - umalo ne navrati da pred Albaharijevim odrom u kapeli Bojani (udovi Albahari) umesto „moje saučešće“ kažem „čestitam“ - u poslednji čas se trgnuh - ali uspede da me obrlati da Rebeki (Albaharijevoj ćerki) umesto moje saučešće kažem „ćao, Beki“.
Mom kretenizmu kao da nije bilo kraja.
Nisam zabrljao samo pred Natanom, Albaharijevim sinom. Njemu sam iz prve rekao „moje saučešće“.
Bio sam najveća, u stvari jedina mrlja na Albaharijevoj sahrani, na koju su - ustanovio sam to inspekcijom - došli apsolutno svi koji je trebalo da dođu, a na koju nije došao niko kome tu nije bilo mesto, mada su mnogi pokušavali.
Nije bilo čak ni rabina. Ili ga nisam primetio. Ili je bio krajnje diskretan.
Treba od Albaharija učiti kako se umire i kako se sahranjuje, pomislih, i izlazeći s Jevrejskog groblja umalo ne naleteh na toplotni udar, koji mi je bio postavio sačekušu u Ruzveltovoj ulici.
