Šta god neko mislio o aktuelnoj vlasti, podržavao je ili ne, pošteno se mora priznati da je prošlonedeljna poseta francuskog predsednika Makrona važna za Srbiju kao državu. Ima još nas koji razlikujemo državu od vlasti i koji znamo da je država trajna tvorevina, a da je svaka vlast prolazna, i koji ne želimo da budemo opozicija sopstvenoj državi, koliko god se aktuelnoj vlasti, kao i svakoj, između ostalog, može zameriti ovo ili ono.
Svet se već skoro dve decenije davi u geopolitičkim krizama, dok se Srbija još odranije, od nemilih devedesetih, bori za vazduh i retke međunarodne prijatelje, jer smo u poslednjoj deceniji 20. veka dozvolili da budemo međunarodna crna ovca sa svim mogućim anatemama koje se lako bacaju, ali teško skidaju. Posetu Makrona možemo tumačiti upravo i kao skidanje dela tih nemilih anatema sa Srbije, što je posebno bilo vidljivo upravo u ugovoru o kupovini čuvenih „rafala“, jer ne možete takve straobalne avione dati baš nekome ko je lud i ko će ih iskoristiti za neke ludačke piromanske akcije ili transferisati njihovu sofisticiranu tehnologiju trećim stranama, što bi takođe bio nepametan čin. Stoga se u tim skupim „rafalima“ krije boca s kiseonikom za geopolitički stisnutu Srbiju jer ćemo se, ako se taj posao realizuje, strateški nasloniti na Francusku, budući da u paketu s narečenim avionima ide i sijaset prateće opreme, kao i dogovori o njihovom održavanju i obuci pilota i inženjera koji će ih voziti i negovati, a koji će postati stabilna veza s Francuskom i koji će praktično postati frankofoni. Životni vek aviona poput „rafala“ je oko 40 godina, koliko ćemo u najboljem slučaju biti u čuvenom strateškom „rafal“ klubu, iako treba pošteno reći da to niko ne može garantovati, jer niko trenutno ne zna, čak ni onih nekoliko desetina ljudi na svetu koji „treba da znaju“, kako će svet izgledati za 40 godina, budući da se nalazimo usled geopolitičke oluje koja veje sve pred sobom.
To i našem poslu s „rafalima“ daje više taktički nego strateški predznak, uprkos svim velikim strateškim proklamacijama koje su pratile ovaj i druge potpisane ugovore s francuskom stranom, koja je sasvim dobro shvatila gde je nastao prazan taktički prostor i požurila na Balkan da ga popuni, što smo i mi lepo iskoristili da uzmemo malo vazduha usled svetske geopolitičke oluje. Jednostavno rečeno, i naša i francuska strana su lukavo taktički odradile Makronovu posetu Beogradu i na tome nam se ne može zameriti jer u svetu u kojem živimo je trenutno više taktike nego strategije, što je jasno kada se pogleda npr. na koji se način vode ratovi u Ukrajini i Gazi. Svi taktiziraju, pa što ne bismo i mi, s tim što ipak valjapovesti računa da se u tom taktiziranju ne preigramo, jer je ipak prag tolerancije za velike i male države, što se tiče lukavih taktičkih driblinga, različit.
Konačno, to što je Makron pohodio Beograd i što su ga pre njega prošlih meseci, usled svih geopolitičkih vihorova, pohodili i drugi značajni svetski i evropski državnici, što oni sa scene, što oni iz senke, svedoči da su svi svesni da je Srbija ključar stabilnosti Balkana. To je sasvim pristojan geopolitički kapital koji posedujemo i njega ne treba uludo trošiti nikakvim preteranim samohvalisanjem, već ovu ulogu regionalnog supervizora treba da iznesemo „mirno i dostojanstveno“.
NE PROPUSTITE
