Možda će se neko od čitalaca setiti da sam već jednom pisala o svojoj prijateljici Fauziji. Ona je rođena kao sedamnaesto dete svog oca negde duboko u planinama Avganistana. Njena majka, očeva šesta i najmlađa žena, bila je toliko razočarana time što je rodila devojčicu i uplašena da će zbog toga biti zamenjena da ju je odnela u šumu i ostavila da tamo umre. Kući su je vratile očeve druge žene, odgajile je kao svoju ćerku, a Fauzija je s vremenom postala očeva miljenica. Tako je, prva iz svoje porodice, i otišla da studira i upisala medicinu, u nadi da će jednog dana postati doktorka. Kad je Fauzija bila na prvoj godini fakulteta, na vlast u Avganistanu došli su talibani i njoj su, baš kao i svim drugim ženama, zabranili da se školuje. Fauzija nije želela da ovo prihvati ćuteći i tog trenutka je započela njena borba protiv talibana i njihovog režima, koja traje sve do danas. Za vreme te borbe i upravo zbog te borbe, talibani su joj ubili oca, braću, muža, kog je zavolela iako ga je upoznala tek na dan venčanja i kome nije uspela da kaže da je trudna kad je, kao vid disciplinovanja njegove neposlušne žene, odveden u zatvor, gde je uskoro i ubijen. Fauziju su talibani pokušali da ubiju četiri puta, poslednji put prošle godine, kad je upucana u ruku.

Živela je sa obezbeđenjem, u stalnom strahu za svoj život i za svoje najbliže, ali nikad ne odustajući od borbe za slobodu, za prava žena, za demokratiju i normalan život. Svojim ćerkama je pisala pisma celog njihovog života, knjigu koja je objavljena pod nazivom „Pisma mojim ćerkama“. U pismima ih je učila upravo to - da se bore za sebe i sve druge žene i da nikada ne odustaju, a čitaju ih ljudi širom sveta. Iako su Fauziju uspeli da spreče da se kandiduje na parlamentarnim izborima i primenili isti recept za predsedničke izbore, nikad nisu uspeli da je ućutkaju i odvrate od borbe za ono u šta veruje.

Ovih dana, talibani su u Fauzijinoj domovini otišli korak dalje. Žene u Avganistanu više čak nisu ni ljudska bića drugog reda. Jer više nisu ljudska bića. One su postale senke.

Sasvim je razumno pretpostaviti da je sledeći korak zakon po kom se krivično ne odgovara ako se ubije žena. Ne bi nam bilo prvi put u modernoj istoriji da vidimo kako žene kamenuju, bičuju i prebijaju do smrti na stadionima i drugim mestima osmišljenim za zabavu muškaraca zbog pretpostavljenih i izmišljenih smrtnih grehova. Doneli su niza novih zakona o „porocima i vrlinama“ koje je odobrio njihov vrhovni vođa Hibatula Akundžada. Ovi zakoni nalažu da žene moraju u potpunosti pokriti svoja tela - uključujući lica - debelom odećom u javnosti kako bi se izbeglo navođenje muškaraca na iskušenje i poroke. Ženski glasovi se takođe smatraju potencijalnim instrumentima poroka i zato neće biti dozvoljeno da se čuju u javnosti pod novim ograničenjima. Ženama takođe neće biti dozvoljeno da pevaju ili glasno čitaju, čak ni unutar svojih kuća. Avganistankama od sada nije dozvoljeno da direktno gledaju muškarce s kojima nisu u krvnom srodstvu ili braku, a taksisti će biti kažnjeni ako se slože da voze ženu koja nije u pratnji odgovarajućeg muškog pratioca. Otkako su pre tri godine preuzeli vlast, talibani su uveli svojevrsni „rodni aparthejd“ isključujući žene i devojčice iz gotovo svih aspekata javnog života i uskraćujući im pristup pravosudnom sistemu...