FAMOZNO SVETISLAV BASARA: KARAKAZANJ
Strogo uzev, spoljna politika Srbije - u svim njenim alotropskim modifikacijama, uključujući i jugoslovensku - nije se menjala od osnivanja do današnjeg dana. Od početka XIX veka naovamo Srbija je neodustajno nastojala da bude „istok na zapadu i zapad na istoku“, što je eufemistički izraz za politiku i jare i pare, koja ne prolazi ni na stočnim pijacama, kamoli u svetskom karakazanu.
Osnovni problem srpskih spoljnih politika (svih boja) jeste Srbijina unutrašnja politika, koja se - uprkos brojnim dinastičkim smenama i promenama političkih sistema - takođe nije menjala od osnivanja do današnjeg dana. Stvar je jednostavna: ako ne znaš šta ćeš sa samim sobom, kako ćeš znati šta sa ostatkom sveta.
Ali ako je stvar u teoriji jednostavna, u praksi je vrlo komplikovana. A evo i zašto, što reko Blic. Nemoguće je, naime, obezbediti podršku neke velike sile - bez koje se ništa ne može oposliti - ako ne znaš šta hoćeš da uradiš. Doduše, povremeno je velikim silama - pogotovo u kriznim vremenima - Srbijina unutrašnja dezorijentacija savršeno odgovarala, sledstveno je na momente izgledalo da politika i jare i pare donosi rezultate.
Avaj. Čim bi se belosvetske turbulencije utišale, Srbija je ostajala sama sa sobom, na vetrometini. Nezgodna pozicija. Srbija je to uporno pokušavala da prevaziđe svrstavanjam uz konkurentsku veliku silu. Ili čak nesvrstavanjam, kao npr. u periodu 1948-1989. Tokom tog perioda balansiranja i cinculiranja su davala solidne rezultata.
Kad su godine 1989. napetosti između na krv i nož zavađenih blokova (privremeno) popustile, ex-Yu se, skupa sa Srbijom, raspala kao kula od karata. Sa izuzetkom Slovenije - i vrlo delimično Hrvatske - sve ostale ex-Yu republičice su ostale u stanju permanentne političke raspadnutosti, čitaj: državne nedovršenosti i geopolitičke dezorijentisanosti.
Onda su, relativno nedavno, napetosti između dvaju belosvetskih blokova naglo porasle, pa je srpska politika i jare i pare ponovo počela da daje solidne rezultate. Bio je to period famozna četiri stuba naše spoljne politike.
Kad je izbio rat u Ukrajini, stubovi su se pokarabasili, ali srpska politika i jare i pare je sve donedavno volšebno davala rezultate. Investicije su sa zapada i dalje stizale na „zapad na istoku“, sa istoka je stizala bratska meka (po)moć na „istok na zapadu“.
Naravno, to tako nije moglo ići unedogled. Čudi me, u stvari, kako je ovoliko dugo išlo. Pretpostavljam da ste iz obimnog, dvotomnog uvoda zaključili da je tema našeg mini-serijala poziv koji je Putin preko Aleksandra II Vulina uputio Aleksandru I Vučiću da uzme učešća na skupu BRIKS-a u Kazanju. (Neki bi cinik rekao - Karakazanju.)
Kolektivni Zapad može lako da toleriše česte odlaske Aleksandra II Vulina i Mila VI Dodika u Rusiju i očijukanja s Putinom, ali je izvesno da bi vrlo popreko gledao na (eventualni) odlazak Aleksandra I u Rusiju. Tim pre što bi Aleksandar I u Kazanju zacelo bio doveden u vrlo mučne situacije da se javno izjašnjava o mnogim stvarima nedragim zapadnim ušima. Opet prekardaših. Nastavak sutra.
"UKRAJINCIMA SPOSOBNIM ZA VOJSKU UKINUTI SOCIJALNU POMOĆ U EU": Šef poljske diplomatije to rekao usred Kijeva i dobio podršku