Da stvar bude gotovo blizu vrhunca apsurda, u „vremenu sadašnjem“, čitav svet trese „litijumska groznica“
Iniciran inicijativom opozicije, „litijumski skupštinski boj“ vlasti i opozicije doveo do poraza racionalne debate, političkog jedinstva oko važne teme, stalnog obnavljanja političkih i moralnih stereotipa, „stepenovanja apsurda“ i, najzad, produbio visok niz političkog jaza i nagovestio maltene traumatičnu, a ujedno i sudbinsku „rovovsko-blokovsku“ suprotnost ključnih aktera.
Litijum, najlakši element Mendeljejevljevog periodnog sistema hemijskih elementa, priredio je tešku „političku“ nedelju javnosti Srbiji.
Pođimo od povoda za debatu, predloga zakona o zabrani istraživanja i rudarenja litijuma i bora u Republici Srbiji. Sama zamisao zabrane istraživanja mineralnih i rudnih bogatstava po svemu je suprotna kako aktuelnim potrebama društveno-ekonomskog razvoja, tako i bogatoj rudarskoj tradiciji našeg naroda koja datira još od srednjeg veka.
Da stvar bude gotovo blizu vrhunca apsurda, u „vremenu sadašnjem“, čitav svet trese „litijumska groznica“. Samo u Evropi aktuelno je bar 20 projekata koji za cilj imaju otvaranje rudnika i postrojenja za preradu litijuma. Srbija je treće evropsko nalazišta ove kritične sirovine sa ozbiljnim zalihama. Litijum svima treba, nemaju ga svi, mi ga imamo, ali ne treba da ga iskopavamo i prerađujemo. Staro opšte mesto „posebnosti srpskog slučaja“, odnosno pomalo histerični vapaj za izuzetnošću. I ponovo suprotno zdravom razumu i ideji napretka. Ni neočekivano, ni prvi put, a nažalost, ni poslednji.
Opozicija, tačnije 86 poslanika različitih ideoloških orijentacija, od liberalno levih, demokratsko-reformskih sve do nacionalno-konzervativnih krugova, ponudila je dva obrazloženja. Oba obrazloženja su problematična. Razlozi za donošenje zakona o zabrani geoloških istraživanja i iskopavanja litijuma i bora ne tiču se, strogo gledano, istraživanja i mogućnosti kopanja, već prerade dva „nesrećna“ hemijska elementa. Drugo, svi pobrojani razlozi za zaustavljanje rudarenja litijuma i bora: od upotrebe sumporne kiseline, preko nepostojanja pogona za preradu otpadnih voda, do količine vode nužne za ekstrakciju litijum karbonata itd., protivreče javno dostupnim podacima, tačnije činjenicama koje opisuju projekat „Jadar“, a objavila ih je kompanija „Rio Tinto“.
Tamo gde se oštro i neretko histerično prostački debatuje o činjenicama, javna racionalnost, po pravilu, fatalno strada. Štaviše, forsiranje negativnog narativa o projektu „Jadar“ rastvorilo je ovaj višestruko koristan projekat u „sumpornu kiselinu političkih omraza srpskih političkih aktera“. Ipak, opoziciona skupštinska verzija medijsko-političke operacije „Nećete kopati“ nije stihijska. Najpre, ona počiva na dve negativne opsesije - negativnoj opsesiji predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i negativnoj opsesiji kompanijom „Rio Tinto“. „Rio Tinto“ je označen kao „ekološka Al Kaida“, dok je Vučić posle laskavih titula „diktatora“, „cenzora“, „nacionalnog izdajnika“, „ludaka“ i drugih, dobio i status „lobiste ‘Rio Tinta’“. Sve ovo bio bi uobičajeni dnevnopolitički šou da stvari nisu preozbiljne. Tema rudarenja litijuma i bora postala je praktično politički ogled o manipulaciji osnovnim ljudskim strahovima i strepnjama, brigama i očekivanjima.
Propagandni repertoar opozicionih poslanika zasnovan je na podeli „ideološko-medijskog“ samopregornog rada. U prvi plan, levi ekološki „liberal“ i udruženi sa evroreformistima istakli su ekološke rizike projekta „Jadar“, korupciju vlasti i nedostatak delotvornog institucionalnog mehanizma i kadrovskih potencijala države za kontrolu rada kompanije „Rio Tinto“. S druge strane, desničari su igrali na kartu pretvaranja Srbije u koloniju zapadnih država, njihovih multinacionalnih kompanija i udaljavanje Srbije od Rusije i Kine i svrstavanje uz ekonomski i politički kolektivni Zapad. Obe strane opozicionog političkog pola političke scene pokušale su da dokažu nemoguće, ekonomsku neodrživost projekta „Jadar“.
Ne čudi, stoga, što nismo čuli argumentovanu kritiku, predloge za poboljšanje pozicije države u predstojećim delikatnim pregovorima sa stranim investitorom, kao ni razradu ideje o ekonomsku lancu snabdevanja rudom i proizvodnji jonsko-litijumskih baterija i električnih automobila.
Srećom, u Srbiji ne misle svi tako. Predsednik Vučić je usred „litijumskog boja u Skupštini Srbije“ u Hamburgu sklopio dogovor s Nemačkom o zajedničkom učešću u globalnoj Alijansi za jonsko-litijumske baterije. Dakle, većinska Srbija nije odustala od borbe za naučno-tehnološki progres i socijalno blagostanje.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega