STAV: Istorijski uspeh austrijske ultradesnice

Nasuprot političkoj praksi, predsednik Austrije Aleksander van der Belen nije dao mandat za sastavljanje vlade FPÖ, partiji koja je pobedila na izborima. Shodno austrijskom ustavu, nekadašnji lider zelenih, a sada predsednik države ima pravo da poveri mandat onom za koga proceni da može da okupi parlamentarnu većinu.

Aktuelna vlada narodnjaka i zelenih, pod dirigentskom palicom šefa ÖVP Karla Nehamera, doživela je poraz. Kancelarova konzervativna demohrišćanska stranka (ÖVP) pala je sa 71 na 51 mandat, a isto važi za zelene, koji će umesto dosadašnjih 26 imati svega 16 poslanika. Socijaldemokrate (SPÖ) zabeležile su najlošiji rezultat od osnivanja partije. Završili su kao trećeplasirana politička snaga sa osvojenim 41 mandatom. Liberalna partija NEÖS sa osvojenih 18 mandata može biti više nego zadovoljna učinkom jer je uz „slobodare“ najveći dobitnik ovih izbora. Komunisti (KPÖ), iako na vlasti u Gracu, drugom gradu po veličini u Austriji, nisu uspeli da skinu prokletstvo još od 1959. godine i uđu u parlament.

Za uspeh FPÖ zaslužan je Herbert Kikl, koji je oporavio stranku od čuvene „afere Ibica“. Jačao je partiju na talasu populizma, ogromnog nezadovoljstva vladinim merama tokom pandemije koronavirusa, žučnim raspravama o integraciji azilanata i useljenika u austrijsko društvo, kao i učestalih smena u vladama predvođenim narodnjacima. Poput AFD u Nemačkoj, on zagovara masovnu remigraciju, tj. progon ne samo nelegalnih useljenika već i onih za koje se utvrdi da se nisu adekvatno prilagodili. Pored toga, Kikl ima veliko razumevanje za Moskvu i protivi se evropskoj i austrijskoj pomoći Ukrajini.

Uoči izbora, sve stranke osim ÖVP su izričito stavile do znanja da nisu spremne da ulaze u koaliciju sa „slobodarima“. Jedino su narodnjaci ostavili odškrinuta vrata za saradnju ukoliko u vladi ne bude vođa FPÖ. Nakon briljantnog izbornog uspeha FPÖ to deluje neostvarivo. Ukoliko sve parlamentarne stranke ostanu pri svojim obećanjima, najizvesnija će biti koalicija narodnjaka i socijaldemokrata, koja je, nakon Drugog svetskog rata, najčešće i vladala.

Narodnjaci sa socijaldemokratama imaju tanku većinu, tj. jedan mandat više od potrebne većine. Jasno je da bi takva vlada imala problem stabilnosti, a rad i učinak te velike koalicije bio bi doveden u pitanje. Stabilna vlada podrazumeva koaliciju od tri stranke, a to znači podršku ili liberala ili zelenih. Tri stranke bile su deo austrijske vlade svega dva puta, davne 1945. i za vreme druge vlade kancelara Volfganga Šisela (2003-2007).

Jedina parlamentarna stranka koja još nije bila u izvršnoj vlasti jeste liberalni NEÖS. Realno je očekivati da bi se treći partner mogao tražiti baš u NEÖS, pre svega zbog nesporazuma, neslaganja i turbulencija tokom perioda koalicije narodnjaka i ekologa.