Naša današnja kolumna je posvećena pojašnjavanju nekih neuralgičnih tačaka iz naše jučerašnje kolumne, poput, recimo, tvrdnje da nije poražavajuće to što Visoka Koalicija redovno osvaja dva miliona glasova. Zašto to nije poražavajuće? Ima više razloga.
Naša današnja kolumna je posvećena pojašnjavanju nekih neuralgičnih tačaka iz naše jučerašnje kolumne, poput, recimo, tvrdnje da nije poražavajuće to što Visoka Koalicija redovno osvaja dva miliona glasova. Zašto to nije poražavajuće? Ima više razloga.
Prvi, najvažniji, jeste to što populističko-kolektivističke politike, s Visokom na čelu, u svim svojim alotropskim modifikacijama - uključujući pseudomorfnu, komunističku - u zemlji Srbiji oduvek osvajaju „više nego ubedljivu“ većinu. To je takozvana konstanta, permanentna politička realnost, koja se mora uzeti u obzir, s kojom se mora računati i s kojom se, kako se zna i ume, mora nositi.
Najnepogrešniji način političke borbe protiv populističke politike je stav zbog kog je na kongresu CK KP Kine Mao Cedung oterao druga Čung Vonga u kažnjeničku koloniju. Podsetimo se. Drug Čung Vong je, u nameri da se Mao Cedung uvuče u dupe i avanzuje, rekao da je primetio da se „u Kini događaju neke stvari koje ne bi trebalo da se događaju“, na šta ga je Mao prekinuo i rekao: „Druže Vong, događaju se samo stvari koje moraju da se događaju, straža, vodite ga.“
Ovo nas je dovelo da druge neuralgične tačke, tvrdnje da je poražavajuće što je gotovo milion muškaraca i žena glasalo za amaterske parapolitičke strančice čije je osnovno stanovište da je Visoko Carstvije anomalije, da je to nešto što „nije trebalo da se dogodi“, i o tome se vode beskrajne rasprave u „Utisku nedelje“ na temu „kako nam se dogodilo ovo što nikad ovako nije bilo“.
Sve što se događa, događa se zato što mora da se dogodi. U tom smislu treba biti potpuni politički slepac - kakva je u fazi mladog majmuna bila i moja neznatnost - pa ne dokonati da se Visoko Carstvije naprosto moralo dogoditi, a da je društvo koje uopšte ne odreaguje na (jedan od mnogih primera) Amfilohijevu nadgrobnu poruku Đinđiću da je „stradao od mača zato što je podigao mač na brata“ zaslužilo da mu se dogodi nešto mnogo gore. Što će mu se pre ili kasnije i dogoditi. Jako idu Mara i svatovi.
Treća neuralgična tačka je broj glasova reda veličine statističke greške koji je osvojio GDF, nastavljač politike Đinđićevog DS-a i LDP-a, jedine politike koja je jedina stvarna alternativa Visokom kolektivizmu i populizmu, umal, grešna mi duša, ne rekoh marksizmu-lenjinizmu.
Ovo što imamo na političkoj sceni - a vaistinu nikad nije bila ovakva - mene podseća na političku scenu u Istočnoj Nemačkoj, ali s „našim posebnostima“. Malo je poznato: DDR je bio jedina komunistička zemlja s višepartijskim sistemom. Delatnost istočnonemačkih opozicionih stranaka se svodila na nešto malo dogovorene kritike i nabacivanje lopti na volej drugu Honekeru.
Isto to - doduše ne u dogovoru s našim drugom Honekerom - rade i naše opozicione stranke i ličnosti. Izjave recimo - „ganjaćemo ih po ulici i hapsiti“ - pa onda nariču što ih visoki telali optužuju da huškaju na građanski rat.
Prekardaših. Stvar je u Istočnoj Nemačkoj rešena tako što je srušen Berlinski zid. Stvar kod nas nikad neće biti rešena, zato što je - čim je Berlinski srušen - u Beogradu sagrađen novi.
NA ISTOM ZADATKU Vučić ih uċutkao rezultatima, pa potegli ljubitelje stranih para CRTU da vređa! Vlast nazvali ološem i udaraju najniže - NA PREDSEDNIKOVOG SINA