FAMOZNO: BEDA CELINE

Ne­ke stva­ri su mo­gu­će sa­mo u Sr­bi­ji. Re­ci­mo da pod istim pa­pi­r­nim kro­vom ne­de­lj­ni­ka Ne­de­lj­nik - ko­ji i da­lje zau­zi­ma pr­vo me­sto na mo­joj top li­sti ne­de­lj­nih ma­ga­zi­na - pi­šu jed­na mu­l­ti­re­ži­m­ska i mu­l­tii­deo­lo­ška pro­ser-ha­nu­ma, Lji­lja Sma­j­lo­vi­ć­ka, i je­dan Zo­ran Pa­no­vić, čo­vek ko­ji u vre­me­nu ve­ro­vat­no na­j­ve­ćeg po­sr­nu­ća odu­vek po­sr­nu­log sr­b­skog no­vi­n­dži­lu­ka odr­ža­va vi­sok pro­fe­sio­nal­ni stan­da­rd, ko­ji bi - ga­ran­tu­jem - za­do­vo­ljio i kri­te­ri­ju­me Fa­j­ne­n­šel ta­j­m­sa ili Va­ši­n­g­ton pos­ta.
Pa­zi­te, me­đu­tim, sad. Da je po­čem na­sta­la ne­ka dru­ga su­di­ja - i da je ta­ko na­re­đe­no „odo­zgo“ - i Lji­lja Sma­j­lo­vi­ć­ka bi bi­la u sta­nju da za­do­vo­lji kri­te­ri­jum FT-a i VP-a - ni­je ona ne­ko­m­pe­ten­t­na - ali mo­ti­vi­sa­na pri­n­ci­pom za­do­vo­lj­stva, Sma­j­lo­vi­ć­ka za­do­vo­lja­va nis­ke kri­te­ri­ju­me da­na i - ve­ro­vat­no pr­vi put u ži­vo­tu - dža­ba kre­či. Iz ra­zlo­ga ne­ja­snih i Sma­j­lo­vi­ć­ki i me­ni - a ve­ro­vat­no i Vi­so­kom Du­pe­tu - da­mi je pri­stup u Vi­so­ko Du­pe stro­go ve­r­bo­ten. Istra­ži­va­č­ki no­vi­na­ri, ne okle­va­j­te.
Te­ma na­še da­na­šnje ko­lu­m­ne je Pa­no­vi­ćev te­k­st „Be­da pe­r­ce­p­ci­je“, po­sve­ćen De­mos­ta­to­vom istra­ži­va­nju jav­nog mnje­nja ko­je je Sre­ć­ko Mi­hai­lo­vić - još je­dan čo­vek vi­so­kih stan­da­r­da - spro­veo pri­me­nom ho­li­sti­č­ke me­to­de. To je - obja­šnja­va Pa­no­vić, a ja va­ma pre­no­sim - „me­to­do­lo­gi­ja ko­ja sa­gle­da­va ce­li­nu kao ne­što vi­še od pros­tog zbi­ra nje­nih de­lo­va“. To­plo ću pre­po­ru­ču­ti Pa­no­vi­ćev te­k­st, pa pre­la­zi­mo na te­mu na­še da­na­šnje ko­lu­m­ne: na sa­gle­da­va­nje sr­p­skog dru­štva u ho­li­sti­č­kom sve­tlu.
I tu od­mah po­či­nju bes­pu­ća zbi­lj­nos­ti za­to što (po mom su­du) sr­p­sko dru­štvo ni­je čak ni pros­ti zbir svo­jih de­lo­va, ne­go „na­su­mi­č­ni skup za­tvo­re­nog ti­pa“, za ko­ji, kao ma­te­ma­ti­č­ki im­be­cil, po­j­ma ne­mam šta ta­č­no zna­či, ali za ko­ji sam si­gu­ran da je sli­ka i pri­li­ka sr­p­skog ma­č­jeg je­ba­li­šta.
Sa ka­te­dre za ku­hi­nj­sku ho­li­sti­č­ku so­cio­lo­gi­ju pre­la­zi­mo na ka­te­dru za ku­hi­nj­sku ho­li­sti­č­ku me­di­ci­nu, sa ko­je i sa­da dr­žim čas. Kla­si­č­na me­di­ci­na bo­le­st sa­gle­da­va kao po­se­ban en­ti­tet, kao ne­ki re­me­ti­la­č­ki fa­k­tor ko­ji de­vo­j­ka­ma sre­ću kva­ri, za ra­zli­ku od ho­li­sti­č­ke me­di­ci­ne, ko­ja bo­le­šči­ne sa­gle­da­va kao spo­lja­šnje ma­ni­fe­sta­ci­je di­s­fu­n­k­cio­nal­nos­ti ce­li­ne or­ga­ni­z­ma.
I sa­da si­la­zi­mo u sa­mo sr­ce ho­li­sti­č­ke ta­me, na pi­ta­nje od 1.000.000.000 svih ko­n­ve­r­ti­bi­l­nih va­lu­ta: za­što je u Sr­bi­ji uvek „ova­ko (ka­ko) ni­kad ni­je bi­lo“ (a uvek je ma­nje-vi­še isto). Na­pred na­pi­sa­nim sam in­si­nui­rao da be­sko­na­č­na se­ri­ja sr­bi­jan­skih di­s­fu­n­k­cio­nal­nih i de­stru­k­ti­v­nih au­to­ri­tar­nih re­ži­ma - je­dva dva­put na­kra­t­ko pre­ki­nu­ta - ko­ji su u svim vre­me­ni­ma i alo­tro­p­skim mo­di­fi­ka­ci­ja­ma bi­li te­ška mu­ka du­hu ot­pri­li­ke po­lo­vi­ne sr­p­skih po­pu­la­ci­ja - mo­žda ima ne­ke ve­ze i sa de­lo­vi­ma po­pu­la­ci­je ko­ji­ma su re­ži­mi mu­ka du­hu.
Spo­znaj se­be! Ne­ma bo­ljeg re­ce­p­ta za br­zo re­še­nje svih pro­ble­ma. Ne­vo­lja je što ma­lo ko uo­p­šte že­li da spo­zna se­be, jer ono što bi spo­znao, kad bi sti­snuo mu­da da spo­zna, pas s ma­slom ne bi mo­gao po­je­sti. Ako je ta­ko sa po­je­di­n­ci­ma, vi vi­di­te ka­ko je sa dru­štvom ko­je ni­je ni zbir svo­jih de­lo­va, ne­go na­su­mi­č­no ma­č­je je­ba­li­šte.