Neu­mr­li Gru­nf, tou­gh guy iz stri­pa „Alan Fo­rd“, bio je u pra­vu: Bo­lje je po­bi­je­di­ti ne­go izgu­bi­ti. Ali čak ni Gru­n­fu ne bi pa­lo na um da se po­bi­je­di­ti/izgu­bi­ti mo­že i u jed­noj di­bi­dus ne­ta­k­mi­ča­r­skoj di­sci­pli­ni ka­kva je po­pis sta­nov­ni­štva.


Ali za­to je tu Ćo­sić - ko­ji je i ina­če imao mno­go sli­č­nos­ti s Gru­n­fom - i nje­go­va neu­mr­la mi­sao ve­li­kih lju­di: „Mi mo­že­mo i ono što ne mo­že­mo“. Sled­stve­no su sr­p­ski Spar­ta­n­ci, cr­no­go­r­ski Sr­bi, bi­li nau­mi­li da na po­pi­su sta­nov­ni­štva po­be­de (po­ne­kad i ro­đe­nu) za­blu­de­lu bra­ću, cr­no­go­r­ske Cr­no­gor­ce ta­ko što će ih do no­gu po­tu­ći ako ne ap­so­lu­t­nom, a ono pros­tom ve­ći­nom onih ko­ji će u ru­bri­ku „na­cio­nal­nost“ upi­sa­ti Sr­bin/ki­nja.


Pri­pre­me za po­pis sta­nov­ni­šta u CG - uma­lo, gre­šna mi du­ša, ne na­pi­sah „pri­pre­me za gra­đan­ski rat“ - tra­ja­le su ma­l­te­ne go­di­na­ma. Epi­de­mi­ja ko­ro­na­vi­ru­sa je obe­ma po­pi­snim - uma­lo, gre­šna mi opet du­ša, ne na­pi­sah „za­ra­će­nim stra­na­ma“ - do­šla ko kec na de­set, kao do­vo­lj­no jak ra­zlog za odla­ga­nje to­kom ko­ga će se pra­vi­ti stra­te­gi­je, ra­di­ti na te­re­nu i hu­ška­ti na izja­šnja­va­nje za sr­p­stvo/cr­no­go­r­stvo.
Va­j­ka­da­šnja cr­no­go­r­sko-sr­p­ska - ali i sr­bi­jan­ska - lo­gi­ka bez kr­č­ma­ra bi­la je sle­de­ća: ako li na po­pi­su bu­de vi­še Sr­ba­lja, ko će se dr­znu­ti da ospo­ri ak­siom da su ta­mo gde su Sr­bi, ve­ći­na ze­mlja i dr­ža­va sr­p­ska.


Ka­ko god. Po­sle si­l­nih za­ma­ja­va­nja, na­te­za­nja, pre­go­vo­ra, do­go­vo­ra i za­mje­r­ki, po­pis je ko­na­č­no spro­ve­den, i to bez žr­ta­va u lju­d­stvu i ma­te­ri­ja­lu. Ali pro­ce­du­ra po­pi­sa je bi­la sa­mo po­lo­vi­na po­sla. Tre­ba­lo je da pro­đe go­to­vo go­di­na da­na od za­vr­še­t­ka po­pi­sa do obja­vlji­va­nja nje­go­vih re­zu­l­ta­ta. (Va­lja na­po­me­nu­ti da je u pi­ta­nju po­pu­la­ci­ja od 623.156 sta­nov­ni­ka.)


Za­što se to­li­ko če­ka­lo, da li se mo­žda (obos­tra­no) uzda­lo u ne­ku neo­če­ki­va­nu si­lu ko­ja će do­ći nio­t­ku­da i pro­me­ni­ti bro­je­ve, osta­će ne­po­zna­to. Bi­lo ka­ko bi­lo, ono­mad su re­zu­l­ta­ti, da ne ka­žem baš na si­lu bo­ga, obja­vlje­ni i po­ka­za­li da su na po­pi­su ipak po­be­di­li Cr­no­gor­ci sa 41,12% (Sr­bi 32,93%), ali je za­to sr­p­ski je­zik vi­še ne­go „ubed­lji­vo“ po­tu­kao cr­no­go­r­ski sa 43,18% pre­ma 34,53%.


Za­ni­mlji­vo (i kra­j­nje re­t­ko u ovi­ma kra­je­vi­ma): cr­no­go­r­ski odje­ci i rea­go­va­nja na po­pis po­ka­zu­ju da se sve po­pi­sne, da ne ka­žem baš je­be­ne, stran­ke ose­ća­ju kao po­bed­ni­ci, s tim što je op­ti­mi­zam ne­što ve­ći u se­r­b­stvu­ju­šćem ta­bo­ru, jer je po­pis, u od­no­su na pret­hod­ni, po­ka­zao ma­njak od 22.429 Cr­no­go­ra­ca i vi­šak od 27.260 Sr­ba.


Taj vi­šak je, pre­t­pos­ta­vljam, veo­ma obra­do­vao Ra­ju Man­di­ća i Pi­pu­na Kne­že­vi­ća, ko­ji su, bez­be­li, izve­li sle­de­ću ra­ču­ni­cu: još če­ti­ri po­pi­sa i bi­će­mo ve­ći­na, a on­da nam je sa­mo ne­bo gra­ni­ca, a Beo­grad u Ro­ža­ji­ma.


Ta bi se ra­ču­ni­ca mo­gla po­ka­za­ti bez kr­č­ma­ra ako se u me­đu­vre­me­nu pro­me­ni su­di­ja, pa na sle­de­ćem po­pi­su bu­de 35.000 Cr­no­go­ra­ca vi­še, a 28.000 Sr­ba ma­nje.