FAMOZNO: NA­DA BEZ KRČMARA

Kad sam pre ne­ko ju­tro dok sam ku­po­vao ci­ga­re na tra­fi­ci - i ispod oka ske­ni­rao na­slov­ne stra­ne sr­b­skih đu­bre­ta­ra - na jed­noj od na­slov­ni­ca ugle­dao za­pan­dr­če­nu ve­li­ku sli­ku Ku­stu­ri­ce, Emi­ra (Ne­ma­nje itd.), pr­va po­mi­sao mi je bi­la - vi­di, je­bo­te, po­ja­vi­lo se la­ti­ni­č­no izda­nje no­vi­na Ko­m­so­mo­l­ska­ja pra­v­da - da bih od­mah po­tom bo­lje po­gle­dao i do­ko­nao da se tu ne ra­di o li­stu Ko­m­so­mo­l­ska­ja pra­v­da, ne­go o Da­na­su, ko­ji, do­du­še, zli je­zi­ci zo­vu Đi­do­va izve­sti­ja, a od­ne­dav­no i beo­gra­d­ska Iskra (Ku­stin fa­n­zin).

Stvar je u su­šti­ni bi­la pros­ta ko pa­su­lj. Slav­ni re­ži­ser se usku­r­čio pro­tiv li­ti­ju­ma i - šta­vi­še - izja­vio da je spre­man da po­lo­ži i ži­vot u od­bra­ni ži­vo­t­ne sre­di­ne, što je stvar ko­ja je u Sla­v­skom po­ja­su, Ki­taj Go­ro­du i Eu­ro­ma­ha­li iza­zva­la se­ri­ju po­li­ti­č­kih or­ga­za­ma i sa­bor­no uda­ra­nje ša­pi­ca­ma po gru­di­ma.

Bu­du­ći da se Ku­sto pret­hod­no bio ne­što baš že­sto­ko po­pi­č­kao sa Že­xom Mi­tro­vi­ćem, što je nai­šlo na veo­ma to­pao pri­jem u opo­zi­cio­noj jav­nos­ti, Sla­v­ski Po­jas, Ki­taj Go­rod i Eu­ro­ma­ha­la su se mo­men­tal­no po­na­da­li da će Ku­stu­ri­ca pos­ta­ti pre­dvod­nik li­ti­ju­m­ske opo­zi­ci­je i - u do­gled­no vre­me - neo­če­ki­va­na si­la ko­ja će str­mo­pi­zdi­ti Vu­či­ća i re­ši­ti star.

Tre­ba li re­ći da je i ta na­da bi­la bez kr­č­ma­ra, kao i na­da u „na­šeg Kri­vo­ka­pi­ća“, „na­šeg Sta­ni­vu­ko­vi­ća“, šta to pri­čam, bi­lo ko­ga „na­šeg“ ko­ji bi izvo­je­vao po­be­du, a da opo­zi­cio­ni tru­to­vi pri­tom ne mr­d­nu du­pe­tom. Ku­stu­ri­ca je bio de­ci­di­ran: „Ne­ću da se va­ljam u po­li­ti­č­kom bla­tu.“ U toj stva­ri je pun pa­me­ti.

Uos­ta­lom, Ku­stu­ri­ca i ni­je glav­na te­ma na­še da­na­šnje ko­lu­m­ne.

Na­ša glav­na te­ma je se­lja­č­ki ma­ki­ja­ve­li­zam - ka­ra­k­te­ri­sti­čan za sve Sr­bi­je - tj. spre­m­nost da se da du­pe sva­kom u ko­me se vi­di (če­šće pri­vi­di) ne­pri­ja­te­lj nje­go­vog ne­pri­ja­te­lja, a da se ne ula­zi u fi­ne­se da li je po­li­ti­ka ne­pri­ja­te­lje­vog ne­pri­ja­te­lja ko­m­pa­ti­bi­l­na s po­li­ti­ka­ma se­lja­č­kih ma­ki­ja­ve­li­sta.

U tom smi­slu, da je Ku­stu­ri­ca do­vo­lj­no lud - a uo­p­šte ni­je lud, na­pro­tiv - da sta­ne na če­lo an­ti­li­ti­ju­m­skih ro­go­va u vre­ći, ba­ja­gi proe­vro­p­ske ko­m­bi stran­ke ne bi ima­le ni­šta pro­tiv da ih pre­dvo­di za­kle­ti pu­ti­no­fil, pro­ti­v­nik evro­p­skih vred­nos­ti, jed­nom re­č­ju: Ku­stu­ri­ca sa sve pa­ke­tom zna­če­nja ko­ja idu uz nje­ga.

Da ne bu­de za­bu­ne, Ku­stu­ri­či­no je neo­tu­đi­vo pra­vo da bu­de pu­ti­no­fil i pro­ti­v­nik ko­jih god mu dra­go vred­nos­ti - tim pre što ne se­re po lo­kal­nom po­li­ti­č­kom dvo­ri­štu - do­čim je opo­zi­cio­na ide­ja/na­da/spre­m­nost da da du­pe Ku­stu­ri­ci i da ga pro­gla­si za vo­žda to­tal­ni kre­te­ni­zam. Pa­r­don my Fre­n­ch. Pu­ši­te qw­rz od ov­ce.