Bez rukavica: Au­to­r­ska prava

De­ve­de­se­tih go­di­na na­j­po­pu­lar­ni­ji „no­sač zvu­ka“, ka­ko se to da­nas po­pu­lar­no ka­že, bi­li su dis­ko­vi. To je bi­lo vre­me pi­ra­te­ri­je - sve što vam od mu­zi­ke tre­ba mo­glo je da se ku­pi od uli­č­nih pro­da­va­ca. U ovom biz­ni­su vr­te­le su se ogro­m­ne pa­re, a gu­bi­li su sa­mo izvo­đa­či, ko­ji od pro­da­je ni­su vi­de­li ni di­nar. Pri­ča ka­že da je Ar­kan, kad je Ce­ca izba­ci­la no­vi al­bum, do­šao pred beo­gra­d­ski SKC, u to vre­me na­j­ve­ću be­r­zu pi­rat­skih izda­nja, i da je na­lu­pao ša­ma­re pro­da­v­ci­ma ko­ji su ga nu­di­li „na di­vlja­ka“. Uz ozbi­lj­no upo­zo­re­nje da će sle­de­ći put bi­ti stro­ži.“Ku­ka­vi­ca“, ili ko­je su pe­sme već ta­da bi­le hi­to­vi, od ta­da je mo­gla da se ku­pi sa­mo re­gu­lar­no, što zna­či da je Ce­ca do­bi­ja­la na­do­k­na­du za svoj rad. Bio je to pr­vi slu­čaj efi­ka­sne za­šti­te au­to­r­skih pra­va u Sr­bi­ji... Ali kao i sve osta­lo što je do­bro, kra­t­ko je tra­ja­lo.

Šta sa ovom ide­jom ni­je u re­du?

Ni­šta. Iz­me­đu osta­log, ne po­di­že se spo­me­nik - gde? ko? - ta­ko, na oruk, ni­ti to ra­di ad hok gru­pa gra­đa­na. Čak i za za­fr­ka­n­ci­ju sa spo­men-obe­le­ž­jem Ro­ki­ju u Ži­ti­štu bi­lo je po­tre­b­no da se uklju­či ce­la op­šti­na! Osim to­ga, ne pri­ku­plja­ju se pa­re na ta­kav na­čin, kao na va­ša­ru, pro­no­še­njem še­ši­ra. Ne do­vo­de­ći u su­m­nju li­č­no po­šte­nje sva­kog uče­sni­ka ove ak­ci­je, ova stvar je ne­zgod­na i, kao mla­di ka­j­mak, po­te­n­ci­jal­no sklo­na kva­re­nju.

To su, me­đu­tim, sa­mo te­h­ni­ka­li­je. Ve­ći je pro­blem što ni po­ro­di­ca Bo­re Đo­r­đe­vi­ća ni čla­no­vi be­n­da Ri­blja čo­r­ba ni­su oba­ve­šte­ni o na­me­ra­va­nom ko­n­ce­r­tu. Ne­ko­li­ko da­na po­sle Bo­ri­ne smr­ti ima­li smo već sli­čan slu­čaj - vla­snik ne­kog klu­ba do­se­tio se da „pe­va­ču oda po­ča­st“ na sli­čan na­čin i bio upo­zo­ren da ta­ko ne bi­va... Da je iz ovo­ga izvu­kao pou­ku, Se­r­gej je mo­gao da izbe­g­ne ne­pri­jat­nu si­tua­ci­ju. Ova­ko, lju­ba­zno mu je za­hva­lje­no što po­štu­je Bo­ru, ali je i oba­ve­šten da ni po­ro­di­ca ni be­nd ne odo­bra­va­ju nje­gov po­du­hvat.
I tu do­la­zi­mo do au­to­r­skih pra­va.

Kao što ni­ko ne mo­že da emi­tu­je Se­r­ge­jev fi­lm a da to ne pla­ti, ili, sa­ču­vaj bo­že, da nje­gov lik sta­vi na re­kla­mu za pa­r­fem, ka­fu ili lek za šu­lje­ve bez nje­go­ve sa­gla­snos­ti i even­tual­ne pra­vi­č­ne na­do­k­na­de, ta­ko je i za upo­tre­bu Bo­ri­nih pe­sa­ma po­tre­b­na do­zvo­la nje­go­vih na­sled­ni­ka. A oni su je, na veo­ma pri­sto­jan na­čin, Se­r­ge­ju i nje­go­vim pre­du­zi­mlji­vim pri­ja­te­lji­ma uskra­ti­li. (U ne­kim ko­men­ta­ri­ma mo­glo se pro­či­ta­ti da „osta­vin­ska ra­spra­va ni­je za­vr­še­na“ pa po­ro­di­ca još ni­je vla­snik Čo­r­bi­nih pra­va. Reč je o dži­be­r­skom po­ku­ša­ju da se zao­bi­đe za­kon, jer bi to zna­či­lo da su au­to­r­ska pra­va u pe­rio­du iz­me­đu smr­ti au­to­ra i otva­ra­nja te­sta­men­ta svi­ma dos­tu­p­na, da lu­ta­ju kao du­ša pre če­tr­de­se­tod­ne­v­nog po­me­na...)

Šta sad ima­mo? Glu­mac i ko­m­pa­ni­ja na­ja­vlju­ju da ne­će odu­sta­ti od svog nau­ma. Na uč­ti­vost po­ro­di­ce i be­n­da od­go­va­ra­ju čak be­zo­bra­znom za­me­r­kom da se „bu­sa­ju au­to­r­skim pra­vi­ma“!

I tu do­la­zi­mo do su­šti­ne ovog spo­ra: stvar je pri­sto­j­nos­ti ho­će li se po­što­va­ti vo­lja na­j­bli­žih pe­va­ču ko­jeg, na­vod­no, to­li­ko po­štu­ju - nei­zdr­ži­vo - pa mo­ra­ju da mu oda­ju po­ča­st čak i ako po­ro­di­ca to ne že­li.

Ali au­to­r­ska pra­va ni­su stvar sen­ti­men­ta, a to bi i Se­r­gej i nje­go­vi ko­m­pa­njo­ni, glu­m­ci i mu­zi­ča­ri, na­j­bo­lje mo­ra­li da zna­ju. Od njih ži­ve.

N. N.