Kao što davno rekoh, prekid kontakta sa spoljnom i unutrašnjom političkom realnošću - kompenzovan tesnim kontaktom sa svim ostalim realnostima, naročito finansijskim - ključna je odlika srpskih političkih elita.
Pa šta, graknuće drkadžije. Šta je tu loše? Zar Hegel nije rekao: tim gore po realnost? Jeste rekao, i bio je u pravu. Nezgodno je samo to što moramo živeti u realnosti.
Ali bolje se mi okanimo ćeranja filozofije, pa pređimo na stvar, na fantaziranje kao temelj srpske političke filozofije, naročito ove trenutno opozicione. Iz vavilonskog obilja seljačkih fantazija izdvojićemo dve. Fantaziju 1 - potkrepljenu neumrlom nadom - očekivanje da će posao koji moraš da sam uradiš umesto tebe uraditi neko drugi. I fantaziju 2 - primisao da je za ostvarenje vlažnog sna - strmopiždavanje srpskog tirajnina - dovoljno pronaći neku (ako je moguće svetski) slavnu ličnost, uvući joj se u dupe, obrlatiti je da se „uključi“ u politiku, osvoji više nego ubedljivu većinu i na kraju preda vlast nekom od mnoštva ovdašnjih Ostapa Bendera.
U Kitaj Gorodu, Slavskom Pojasu i Euromahali izvesno je vreme tinjala nada da bi se možda Novak Đoković mogao nahuškati na politiku i oposlovati stvar. U tom smislu je Ivan Ivanović - u čijoj je inače emisiji Đokoviću mesto - propitivao slavnog tenisera o šteti od iskopavanja litijuma po srpsku istoriju i život, na šta je Novak - kako su me obavestili moji referenti - dao višeminutni diplomatski odgovor u kome nije rekao ništa.
Ambiciozan kakav je, Đoković, bezbeli ne bi imao ništa protiv da karijeru kruniše predsedavanjem voljenom Srbijom, ali je istovremeno isuviše inteligentan a da ne predvidi da bi se prvog dana njegove kandidature u jednom tabloidu pojavila slika na kojoj guzi kozu na Slaviji, a u drugom slika kako sa Hašimom Tačijem kolje srpsku decu u Zvečanu.
Od Kusturice se - iako je onomad izjavio da nema nameriju da se bavi politikom - još ne odustaje. List Danas nastavlja kampanju huškanja, tj. džaba krečenje. Huškačka argumentacija je, da se tako izrazim, smehotresna. Uzmimo nasumično naslov jednog Danasovog teksta: „Kusturičina izjava u vezi s litijumom ima veliku težinu, neka se vlast zapita šta to znači.“ Ili drugi naslov: „Može li Kusturica da bude novi vođa pokreta protiv kopanja litijuma?“
Ostavimo mi po strani što Kusturica ne pada na džiberske fore - ne može se Sarajliji prodati cigla, to se uvaljuje papcima, dakle onima koji bi da ga nahuškaju - pa se zapitajmo da li se vlast zapitala šta Kustin antilitijmuski angažman znači.
Ne znam da li se vlast zapitala, ali se zapitala vlasti bliska vladina nevladina organizacija, pokret Kopaćemo, koji je objavio sliku Kusturičnog nadgrobnog spomenika (bez pravoslavnog krsta, nota bene) na kome piše ime, godina rođenja (1954) i godina smrti (2027) .
Nedugo potom isti pokret je lansirao i tvit, citiram: „Otkud propali reditelj Emir Kusturica u kampanji protiv rudnika litijuma? Sve liči na pokušaj političkog reketiranja države Srbije“ (krv ti jebem, prim. S. B.).
Ajde što ovde niko nije naučio ništa od istorije, ovde niko ništa nije naučio ni od predistorije.
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore