To to­me ni­je ta­ko ni u fu­d­ba­lu, po­go­to­vo ne u po­li­ti­ci, a po­go­to­vo ne u sr­p­skoj po­li­ti­ci, ko­ja se - isti­ni za vo­lju - tra­di­cio­nal­no vo­di na na­čin ko­ji po­d­gre­va ilu­zi­ju da se po­li­ti­kom mo­že sva­ko ba­vi­ti.
Sad će­mo ra­zo­t­kri­ti ka­kav je to na­čin. U Sr­bi­ji se sma­tra - a si­tua­ci­ja na te­re­nu pot­pi­ru­je to sma­tra­nje - da je za uspe­šno ba­vlje­nje po­li­ti­kom do­vo­lj­no: 1. da se od ra­ne zo­re do mra­ka po­zi­vaš na sr­p­sku sve­ti­nju da­na - po­ne­kad to bu­de so­ci­ja­li­sti­č­ko sa­mou­pra­vlja­nje, po­ne­kad sr­p­ski svet, da se 2. po­va­zdan za­kli­nješ u isto­ri­j­sku li­č­nost da­na - po­ne­kad to bu­de Sa­va Ko­va­če­vić, po­ne­kad Sve­ti Sa­va, 3. da po­va­zdan na­pu­ša­vaš po­li­ti­č­ke pro­ti­v­ni­ke, oba­si­paš ih uvre­da­ma, ba­ga­te­li­sa­njem i oma­lo­va­ža­va­nji­ma i 4. da sva­koj pe­r­so­ni dra­ma­tis ko­ja ne ispu­ni tvo­ja oče­ki­va­nja/na­de - ko­li­ko god pe­r­so­na ne bi­la u oba­ve­zi da to uči­ni i ko­li­ko god u to­me ne­ma­lo ni­šta sra­m­no - skre­šeš u brk: „Sram te bi­lo.“ (To je te­ma na­še ko­lu­m­ne.)


Sa dru­ge stra­ne, sa­mo prei­spo­lj­na bu­da­la uzi­ma za ozbi­lj­no ko­m­pli­men­te ko­ji­ma - ka­da im to od­go­va­ra - po­li­ti­ča­ri oba­si­pa­ju jed­ni dru­ge.
Elem, ono­mad je u Vi­so­koj po­se­ti bi­la Ur­su­la fon La­jen, ko­jom zgo­dom je do­ma­ći­na, Vi­so­ko Me­sto, oba­su­la sva­ko­vr­snim po­hva­la­ma. Ni­šta li­č­no, ga­ran­tu­jem. Pri­go­dom po­se­ta Za­pa­d­nom Ba­l­ka­nu, Fon Le­jen - i Fon La­je­no­voj sli­č­ni - no­si ko­m­plet CD dis­ko­va na či­jim omo­ti­ma pi­še „Vu­čić“, „Plen­ko­vić“ itd. Kad do­đe u BG, Fon La­jen utu­ri disk „Vu­čić“, ili u Za­gre­bu disk „Plen­ko­vić“. I on­da ve­r­gla. Ne­zgod­no je kad se po­me­ša­ju dis­ko­vi. A i to se do­ga­đa.


Đi­las - Dra­gan, ne Mi­lo­van - u pros­to­du­šnos­ti svog ama­te­ri­z­ma po­hva­le Vi­so­kom Me­stu shva­tio je kao li­č­nu uvre­du, pak je seo i na­pi­sao „otvo­re­no pi­smo“, jed­no od na­jo­p­šti­jih sr­p­ski po­li­ti­č­kih me­sta, od ko­jih do­bi­jam kr­va­vi pro­liv.


Evo šta je u pi­sme­tu pi­sa­lo. Iz­me­đu osta­log. Bi­lo je tu još pa­te­ti­č­nih mo­me­na­ta, ali ka­ra­k­te­ro­lo­gi­ja ne do­zvo­lja­va vi­še, „Go­spo­đo Fon der La­jen“ - pi­še Đi­do - „da li vas je bar ma­lo sra­mo­ta dok izgo­va­ra­te hva­lo­spe­ve na ra­čun vla­sti u ze­mlji evro­p­skom ša­m­pio­nu u ko­ru­p­ci­ji i kri­mi­na­lu? Da li Vas je sra­mo­ta ka­da izgo­vo­ri­te da je Vu­či­će­va Sr­bi­ja, u ko­joj se de­ca izba­cu­ju iz ob­da­ni­šta jer su im ro­di­te­lji opo­zi­ci­ja, u ko­joj se opo­zi­cio­na­ri­ma ra­zbi­ja­ju gla­ve, pa­le au­to­mo­bi­li i ot­pu­šta­ju sa po­sla, jed­na od na­j­na­pred­ni­jih dr­ža­va u pro­ce­su pri­stu­pa­nja EU?“
Da li je Đi­do­vo pi­smo uči­ni­lo da se UfL ose­ti bar ma­lo osra­mo­će­nom? Ga­ran­tu­jem da ni­je. Da li je uo­p­šte pro­či­ta­la Đi­do­vu epi­sto­lu? Smeo bih da ga­ran­tu­jem da ni­je. A da li je UfL oba­ve­šte­na o si­tua­ci­ju u ze­mlji do­ma­ći­nu? O, da. I to - i za ovo ta­ko­đe ga­ran­tu­jem - mno­go bo­lje ne­go Đi­do. Ide­mo da­lje. Da li UfL na­me­ra­va da ži­vi u Sr­bi­ji? Tek za ovo ga­ran­tu­jem - de­ci­di­ra­no ne. Imam li prav­ni sa­vet za Đi­da? Da. Ako mu je to­li­ko sta­lo do mo­ra­la u po­li­ti­ci, ne­ka ide u NS­PM.