Ali re­t­ko ko­ja li­č­nost je u ta­ko kra­t­kom vre­me­nu, kao Ži­zel Pe­li­ko, uspe­la da ra­zbi­je du­bo­ko uko­re­nje­ne pre­dra­su­de i stvo­ri no­vi pros­tor za raz­go­vor o se­k­sual­nom na­si­lju.Da pos­to­ji No­be­lo­va na­gra­da za hra­brost i lju­d­skost, ne pos­to­ji su­m­nja da bi Pe­li­ko bi­la dos­to­j­na tog priz­na­nja, za ono što pred­sta­vlja, za sna­gu ko­ju po­ka­zu­je, za sve ono što nas uči o to­me šta zna­či bi­ti žr­tva i isto­vre­me­no po­bed­nik. Nje­no ime ovih ne­de­lja odje­ku­je ši­rom sve­ta, si­m­bo­li­zu­ju­ći bo­r­bu pro­tiv na­si­lja, pre­dra­su­da i sti­da.


Slu­čaj Ži­zel Pe­li­ko, izu­ze­t­no po­tre­san i pun bo­la, no­si po­ru­ku ko­ja da­le­ko pre­va­zi­la­zi gra­ni­ce nje­nog li­č­nog isku­stva. Nje­na pri­ča ra­zbi­ja bez­broj pre­dra­su­da o se­k­sual­nom na­si­lju, ru­še­ći dru­štve­ne za­blu­de ko­je se izno­va pos­ta­vlja­ju pred sva­ku žr­tvu. Go­di­na­ma su že­ne slu­ša­le ka­ko ih okri­vlju­ju zbog to­ga što su „iza­zva­le“ na­si­l­ni­ke - što su obu­kle „pro­vo­ka­ti­v­nu“ ode­ću, što su bi­le na „po­gre­šnom me­stu u po­gre­šno vre­me“. U slu­ča­ju Ži­zel Pe­li­ko, žr­tva ni­je bi­la na uli­ci, ni­je bi­la u ba­ru ni­ti je po­sla­la „po­gre­šan si­g­nal“. Bi­la je u si­gu­r­nos­ti svog do­ma, si­lo­va­li su je mu­ška­r­ci iz nje­nog na­j­bli­žeg okru­že­nja, oni ko­je je sma­tra­la pri­ja­te­lji­ma, čak i ko­m­ši­ja­ma. S nje­nim slu­ča­jem pa­da­ju u vo­du i du­bo­ko uko­re­nje­ni ste­reo­ti­pi o „ideal­noj“ žr­tvi i „ideal­nom“ si­lo­va­te­lju. Na­pa­da­na je dok je bi­la one­sve­šće­na, nes­po­sob­na da se bra­ni, u ru­ka­ma lju­di ko­ji su u dru­štvu vi­đe­ni kao ugled­ni gra­đa­ni. To su mu­ška­r­ci ko­ji su uju­tru vo­di­li de­cu u vr­tić, odla­zi­li na po­sao, ži­ve­li kao deo za­jed­ni­ce. Ona je po­ka­za­la da si­lo­va­te­lji ni­su stra­nac iz mra­ka, već oso­be ko­je mo­že­mo sre­sti sva­kog da­na, lju­di za ko­je i ne su­m­nja­mo da su spo­sob­ni za ta­kav čin. Ži­zel Pe­li­ko je, i po­red ogro­m­ne trau­me, sta­la pred svet s ja­snom po­ru­kom: Sram tre­ba da ose­ća­ju na­si­l­ni­ci, a ne žr­tve. Ona ne­ma če­ga da se sti­di; njen stid ni­je njen te­ret, već te­ret onih ko­ji su izvr­ši­li zlo­čin nad njom. Ti­me me­nja osno­vu na ko­joj po­sma­tra­mo se­k­sual­no na­si­lje, uzi­ma­ju­ći ose­ća­nje sra­mo­te i vra­ća­ju­ći ga ta­mo gde i pri­pa­da - po­či­nio­ci­ma, a ne žr­tva­ma. U ovom kon­te­k­stu, Ži­zel Pe­li­ko ni­je sa­mo žr­tva - ona je sve­tio­nik za sve že­ne i mu­ška­r­ce, mla­de i sta­re, ko­ji su pre­tr­pe­li na­si­lje i či­ji gla­so­vi su osta­li ne­ču­j­ni zbog sra­ma i sti­g­me. Nje­na bo­r­ba je uni­ve­r­zal­na i go­vo­ri o hra­bros­ti da se isti­na ispri­ča upr­kos dru­štve­nim no­r­ma­ma, o hra­bros­ti da se pre­ži­vi i pre­va­zi­đe ono što se nei­zre­ci­vo te­ško mo­že obja­sni­ti. Kroz njen pri­mer, svet ima pri­li­ku da pro­me­ni na­čin na ko­ji po­sma­tra žr­tve i po­či­nio­ce, da stvo­ri em­pa­ti­ju ume­sto kri­vi­ce i osu­du ta­mo gde je po­tre­b­na.


Ži­zel Pe­li­ko je he­roi­na na­šeg vre­me­na. Nje­na sna­ga i hra­brost po­ka­za­le su da se pro­me­ne za ko­je smo mi­sli­li da su ne­mo­gu­će de­ša­va­ju upra­vo on­da ka­da jed­na oso­ba, po­put nje, sta­ne pred svet bez ma­ske i po­de­li svo­ju isti­nu. Da li je po­tre­b­no još ne­što da se ka­že? Pe­li­ko je već pro­me­ni­la svet. Osta­je na na­ma da tu pro­me­nu pri­hva­ti­mo, da ne do­pu­sti­mo da se njen glas izgu­bi u vre­me­nu i da na­sta­vi­mo nje­nu bo­r­bu. Jer, kao što nas je nau­či­la, žr­tva ne­ma če­ga da se sti­di - sram je, ko­na­č­no, pro­me­nio stra­nu.