To je već op­šte me­sto. Le­k­ci­ja iz psi­ho­lo­gi­je za dru­gi ra­zred gi­m­na­zi­je. Dža­ba. Ne sa­mo da ni­ko ni­je ni­šta nau­čio iz isto­ri­je, ni­ko ni­šta ni­je nau­čio ni iz psi­ho­lo­gi­je.


Mo­ja ne­znat­nost ima ra­zu­me­va­nja za mo­no­ma­ni­ju i mo­no­ma­ni­ja­ke - ka­ko, uos­ta­lom, ne bi ima­la, i sa­ma je u mno­gim stva­ri­ma mo­no­ma­ni­ja­kal­na - ali za mu­l­ti­mo­no­ma­ni­je i mo­no­ma­ni­ja­ke ne da ne­ma ra­zu­me­va­nja ne­go na ta­kve gle­da kao na smr­dljiv sir.
Pri­me­ri­ce, kao na na­j­smr­dlji­vi­je si­re­ve gle­dam na sle­de­će pe­r­so­nae dra­ma­tis (pri­la­žem sa­mo de­lić be­skra­j­nog spis­ka): Ćo­sić Do­bro­sa­va, Slo­bo­da­na (ex DSS) Sa­ma­r­dži­ća, Slo­bo­da­na „Ru­ha“ An­to­ni­ća i ple­ja­du ex pra­xi­so­va­ca, mo­no­ma­ni­ja­kal­nih ko­mu­ni­sti­č­kih ko­me­sa­ra, ko­mi­te­t­skih fa­mu­lu­sa, agi­t­pro­po­va­ca, ma­r­k­si­sta s dna ka­ce, ko­ji su, kad je ko­mu­ni­zam pr­d­nuo u ča­bar, okre­nu­li ću­rak nao­pa­ko i pos­ta­li mo­no­ma­ni­ja­kal­ni sr­p­ski na­cio­na­li­sti.


Kad smo već kod sr­p­skog na­cio­na­li­z­ma, kad je ono kra­jem osa­m­de­se­tih mo­ja ne­znat­nost - ko­ja je za SF­R­Jo­to­vog va­k­ta bi­la vr­lo „na­cio­nal­no sve­sna“ (Ćo­si­ćev izraz) - vi­de­la da je za tra­n­zi­ci­ju Sr­ba iz Sa­ve­za so­ci­ja­li­sti­č­kog ra­d­nog na­ro­da (96% gla­so­va) u sve­to­sa­v­ski ne­be­ski na­rod (isti broj gla­so­va) tre­ba­lo ot­pri­li­ke 76 sa­ti, od­mah joj je bi­lo ja­sno da je ro­go­nja pred vra­ti­ma i ko­li­ko su­tra­dan no­vo­na­cio­na­li­sti­ma „po­ru­či­la“: „No­si­te se, mo­re, u pi­zdu ma­te­ri­nu.“ Po­ru­ka je do da­na da­na­šnjeg osta­la „na sna­zi“.


Fle­k­si­bi­l­nost sr­p­ske mo­no­ma­ni­ja­kal­nos­ti, spre­m­nost sr­p­skih mo­no­ma­ni­ja­ka da za na­gra­du u ra­spo­nu od „fe­ra­ri­ja“ do se­n­dvi­ča da­ju du­pe sva­koj sle­de­ćeoj, po­ne­kad i di­ja­me­tral­no su­pro­t­noj mo­no­ma­ni­ji, glav­ni je uzrok ve­či­te ne­sta­bi­l­nos­ti i dr­lja­vos­ti sr­p­skog dru­štva.
Mo­žda i vi­še ne­go na Usta­vu i za­ko­ni­ma (smeh vra­ba­ca iz off-a) dru­štva po­či­va­ju na čvr­sti­ni uve­re­nja po­li­ti­č­kih eli­ta (ume­re­na mo­no­ma­ni­ja je u toj stva­ri po­že­lj­na). Uz­mi­mo pri­mer Ita­li­je - či­ja je pro­šlost ve­ro­vat­no jed­na­ko tu­r­bu­len­t­na i mno­gos­tra­dal­na kao i na­ša - u ko­joj pos­to­je či­ta­ve po­ro­di­ce (a bo­g­me i va­ro­ši) ko­je su po 120 go­di­na mo­no­ma­ni­ja­kal­no ko­mu­ni­sti­č­ke i po­ro­di­ce isto to­li­ko go­di­na de­mo­hri­šćan­ske, a ima i iha-ha po­ro­di­ca ko­je su - do­du­še u low pro­fi­leu i ne­što kra­će - još uvek fa­ši­sti­č­ke.


U ta­kvim dru­štvi­ma ne­kom ne­kad za­pa­d­nu opa­n­ci, ne­kom obo­j­ci, ali ono što ta­kva dru­štva odr­ža­va na po­vr­ši­ni za­pe­nu­ša­nog to­ka isto­ri­j­ske mu­t­ne Ma­ri­ce je kon­ti­nui­tet ra­zdvo­je­nos­ti ko­mu­ni­sta, de­mo­hri­šća­na i fa­ši­sta a svih sku­pa od dr­ža­ve ko­ja mu tu do­đe kao ve­zi­v­no tki­vo. Čak je i Mu­so­li­ni go­vo­rio: Ni­po­što ne tre­ba spa­ja­ti par­ti­ju i dr­ža­vu. I to je ozbi­lj­no mi­slio.


O čvr­sti­ni ov­da­šnjih uve­re­nja mo­žda na­j­bo­lje go­vo­ri (na­vod­no) isti­ni­ta ane­g­do­ta iz uži­č­kog kra­ja. Kad su se pred kraj ra­ta, po kra­lje­voj za­ka­sne­loj pa­me­t­noj na­red­bi, če­t­ni­ci spo­ji­li s par­ti­za­ni­ma, ko­me­sar če­te, ba­ja­gi strog, pi­ta jed­nog če­t­ni­či­ća: „A što si ti uo­p­šte išao u če­t­ni­ke?“ Če­t­ni­čić mu je ova­ko od­go­vo­rio: „Jbg, bi­la bo­lja ‘ra­na.“