FAMOZNO: MONOSERIJAL

Što je ta­ko­đe ne­ka vr­sta mo­no­ma­ni­je. Ali šta da ra­di­mo. Da pa­ra­fra­zi­ram Ko­n­stan­ti­no­vi­ća, mo­no­ma­ni­ja je na­ša su­d­bi­na. Ali vi­di sad vra­ga. Mo­no­ma­ni­ja ni­je na­ša su­d­bi­na zbog pre­te­ra­nog mno­štva mo­no­ma­na - svu­g­de na sve­tu ih ima u ot­pri­li­ke istom pro­cen­tu - ne­go po­gla­vi­to za­hva­lju­ju­ći pa­si­v­nos­ti ti­he ne­mo­no­ma­ni­ja­kal­ne ve­ći­ne, ko­ja gle­da svo­ja po­sla i ko­ja ra­do­sno po­tu­ra du­pe sva­koj mo­no­ma­ni­ji i sva­kom mo­no­ma­ni­ja­ku.

Na­rav­no, ovo je za­ka­sne­la pa­met, ali dru­ge u Sr­bi­ji ne­ma. A i nje je sve ma­nje. Da­kle, ova­ko. Ia­ko je ima­la sta­no­vi­te re­ze­r­ve, i mo­ja ne­znat­nost je ve­ro­va­la da će put iz ko­mu­ni­sti­č­ke mo­no­ma­ni­je, jed­no­par­ti­z­ma i jed­nou­mlja u dru­štvo gra­đan­skog plu­ra­li­za­ma tra­si­ra­ti Do­bri­ca Ćo­sić. Ne­mo­j­te ima­ti ni­ka­kvih ne­dou­mi­ca, ovo „što ni­kad ova­ko ni­je bi­lo“ i dva pret­hod­na „ovo ti ni­kad ova­ko ni­je bi­lo“ nje­go­vo su ma­slo.

Tu je stvar za­je­ba­la fa­mo­zna slo­ve­n­ska bo­le­ći­vost. (I opet će za­je­ba­ti kad ku­c­ne čas.) Eto - kon­ta­lo se (a i ja sam kon­tao) uvi­deo je gre­šku, vra­tio se na pra­vi put, do­bro mi­sli, do­bru se na­da, ži­ve­će­mo du­go, sre­ć­no i de­mo­krat­ski, i bla-bla-bla.

Tek kad je Ćo­sić po­čeo otvo­re­no da za­no­si mu­da Mi­lo­še­vi­ću - ko­ga je izvi­ka­la ćo­si­će­v­ska ča­r­ši­ja - pu­klo mi je pred oči­ma da je vuk pro­me­nio dla­ku ma­r­k­si­z­ma, ali ne i ćud to­ta­li­ta­ri­z­ma, do­du­še s lju­d­skim li­kom. Ako Vo­jo Še­še­lj jed­no­ga da­na otvo­ri du­šu, mo­gao bi vam - re­ci­mo u Ma­ri­će­voj pro­se­ra­vao­ni­ci - ispri­ča­ti pri­ču o ko­ve­r­ta­ma ma­ra­ka ko­je mu je Otac na­ci­je do­tu­rao da na­sta­vi rad za na­cio­nal­nu stvar (iz li­č­nih sred­sta­va).

Še­še­lju upi­su­jem u za­slu­gu što je bi­v­šeg do­bro­tvo­ra na­pu­j­dao s po­zi­ci­je pred­sed­ni­ka SRJ, na ko­ju se Ćo­sić uspen­trao da bi shva­tio da ne­ma ni­ka­kvu moć, o ko­joj je de­ce­ni­ja­ma sna­trio.

Ali dža­ba. Ci­gla je osta­la uva­lje­na. Stvar je u svo­je ru­ke preu­zeo no­vi po­slo­vo­đa ci­n­ca­r­sko-ka­l­bu­r­ske-ru­so­du­pe­lju­b­ne ča­r­ši­je Ko­štu­ni­ca, ko­ji je istu ci­glu pre­pa­ko­vao u ce­lo­fan de­mo­krat­skog le­ga­li­sti­č­kog na­cio­na­li­z­ma i pro­da­je je po tre­ći put.