U našoj onomađašnjoj kolumni napisao sam da globalni trendovi daju veće šanse Trampu nego Kamali Haris, prekjuče se pokazalo da su globalni trendovi bili u pravu: Donald Tramp je pobedio na predsedničkim izborima, postao 47. predsednik SAD, a ja sam konačno saznao koji tačno po redu.
Budući da mi ovde volimo da smo lideri u svemu i u svemu prvi, Rotopalanka je u svom multidupeuvlakačkom maniru prva objavila vest da je Visoko Mesto bio „prvi šef države koji je čestitao Trampu na pobedi“. Časa nije časio ni Mile Dodik, koji je u ranim jutarnjim časovima 6. novembra priredio koktel u čast pobede Donalda Trampa. Siguran sam da će Tramp to umeti da ceni. (Grohotan smeh vrabaca iz offa.)
A kako je bilo u Americi? Ne znam. Pitajte Jovanu Jeremić. Pretpostavljam da je bilo kao i obično. Aleksis de Tokvil je još u davna predtrampovska vremena zabeležio da su „američki izbori čudna igra preterivanja i banalizacije. Pred izbore vam kažu da su to najvažniji izbori, da se tu rešava problem bez presedana. A kad izbori prođu, kažu vam da stvari ipak nisu tako dramatične.“
Kako je bilo u ostatku sveta? Jedva da znam. Iz letimičnog pregleda štampe nisam stekao utisak da su se zemlje EU nešto naročito potresle, a da se ni one koje bi trebalo da se obraduju nisu nešto posebno obradovale. Naprosto: svi znaju Trampa. Što će reći, svi znaju da se s Trampom nikad i ništa ne zna.
Rusija je na površini bila uzdržana, dočim se u dubinama slovenske duše sigurno udarala šapicama u grudi. Što se uopšte ne može reći za Kinu, kojoj Trampova prezidencijalnost uopšte ne ide naruku, ni u ekonomskom, ni u vojnom smislu. Ali Kina ko Kina. Nije odaslala vidljive znakove nervoze.
A mi, đe smo mi tune? Uprkos predizbornim navijačkim strastima (i Milovom koktelu), vlast je malčice ko rezervisana. Razlog rezervisanosti je prost. Tramp očima ne može da vidi Kinu i veliko je pitanje kako će gledati na zemlju kojoj je Kina jedan od četiri stuba spoljne politike i bitan poslovni partner.
Za kraj. Možda se pitate kakav je to globalni trend na čijim je talasima Tramp uplovio u Belu kuću. Evo kakav, što reko Blic. Kako je onomad Ivan Krastev rekao, citiram po sećanju: vremena velikih priča o blistavoj budućnosti i nade u beskonačni napredak su prošla - sadašnjosti su ih opovrgle - nastupaju vremena straha (ako mene pitate, osnovanog) od budućnosti, a za takva vremena su dušu dale vođe poput Trampa i legiona njegovih manje ili više bleđih kopija rasutih kao biseri po celom svetu, dakle, bezobzirnih, samouverenih ljudi kojima - ko božemeprosti Dodiku - niko ne može ništa, koji su jači od sudbine, koji imaju jednostavna rešenja za sve i koji sve prelamaju preko kolena. Loša vest je da je napred pomenuti trend još uvek u fazi ekspres lonca.
U predizbornoj kolumni sam napisao i sledeće: Tramp hoće sve, može mnogo, ali zbog začkoljica američkog političkog sistema, ne može baš sve. Od toga koliko bude mogao - tj. koliko mu bude dopušteno - zavisi da li će trend iz faze ekspres lonca preći u fazu lokomotive pre ili malo kasnije.
PONOSAN SAM NA SRBIJU KOJU NIKO NE MOŽE DA ZAUSTAVI: Vučić se oglasio iz Zemun Polja - Dve firme htele da odustanu od radova zbog hajke, ali sam ih vratio!