Pauzu - ili bi možda bilo bolje reći, prekid vatre - između prve, druge, treće i četvrte epizode serije „Sablja“, RTS je u svom uobičajeno prdnjavsko-puvadžijskom maniru iskoristio ne bi li rastelalio višemilionsku gledanost, pozitivne odjeke i reagovanja i eventualno nahuškao pokojeg regionalnog kritičara da napiše poneku lepu reč o seri
Pre nego što se upustimo u sitnija recenzijska crevca, moram reci da je treća epizoda značajno popravila ne baš sjajan utisak koji su ostavile prethodne dve, mada sumnjam da će nastavci nastavljati da popravljaju utisak do mere da će me dovesti u situaciju da mi ne bude druge nego da održim obećanje dato mom kumiću Sergeju da ću se, ako se pokaže da serija „Sablja“ pogađa u „sridu“ - u šta sam „na neviđeno“ izrazio zdravu sumnju - na Trgu republike javno posuti kantom govana po glavi.
Prve dve epizode su na moju neznatnost ostavile mlak, dobar-dan-čaršijo-na-sve-četiri-strane utisak, poglavito zbog jednog propusta/previda koji se ne može opravdati fikcionalizacijom, umetničkom interpretacijom i ostalim ogradama zapandrčenim na špici.
Ta mana je sledeća. Osim naslova „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“ (ime autora, Koštuničinog Gebelsa, Glavonje Tijanića, iz nekog razloga izostavljeno), nema ni pomena ni mukajeta o trećem nosećem stubu atentata - višegodišnjoj sabornoj medijskoj satanizaciji i kriminalizaciji Zorana Đinđića u kojoj su - uz vrlo retke izuzetke - „uzeli učešća“ svi urednici i svi novinari svih srpskih novina (bez obzira na boju), uključujući i najoštrija pera takozvane građanske Srbije. Neki iz ubeđenja, a neki za bakšiš od Šiptara i Kuma. Stvari su jasne i bez toga, ali bez histerične medijske halabuke ne bi bilo ni streljanja. I to je moralo da se vidi.
Pubuna „crvenih beretki“ - tema treće epizode - sasvim je korektno urađena, čak se - doduše posredno - moglo videti (i čuti) da je Koštunica „podržao“ štrajk JSO-ovaca. I onda je mukajet opet stupio na snagu. A lako se to moglo rešiti. Mogla je, recimo, istraživačka novinarka Milica tu vest prokomentarisati „u jebote, pa ovo je državni udar“ - urednica Sonja bi je bezbeli ućutkala - ali sa druge strane, ako već niko od ondašnjih, potonjih i sadašnjih javnih tužibaba nije dreknuo: „Ljudi, ovo je (bio) državni udar“, zašto bi to činila TV serija.
Treća epizoda je značajna - tj. mogla bi biti značajna kad bi se našla kritična masa spremnih da to primete - i po tome što kao na dlanu pokazuje progresiju državnog udara, razvaljivanje kilavih državnih institucija i saborno skidanje gaća populacije Srbije i stajanje iste u red da joj ga državni udarnici surduknu u bulju. Da li je to bila namera autora ili ne, nebitno, takođe se lepo vidi - i to kao na dlanu - da je samo u Srbiji i u srpskom društvu bez odbrambenih mehanizama bilo moguće da grupa drljavih klasičnih i političkih kriminalaca - sa izuzetkom Kuma i Šiptara, koji će, pretpostavljam, biti skenjani u četvrtoj epizodi - izvuče bulje sve vreme držeći u ruci pištolj koji se puši.
"VELIKA JE ČAST I ODGOVORNOST ŠTO SAM DANAS OVDE" Vučić u Azerbejdžanu: Pozivam sve velike sile da reše probleme u Ukrajini, na Bliskom istoku i svuda u svetu