Četvrta epizoda „Sablje“ dodatno je popravila utisak o seriji, što je bilo očekivano jer se bavi opštepoznatim i nespornim činjenicama. Ostaće, međutim, nejasno zašto autorski tim nije pribegao proverenim alatkama serijalne dramaturgije, tzv. klifhengerima, koji u odsudnom trenutku ostavljaju gledaoce u neizvesnosti.
To bi mu na ekranu izgledalo ovako: dramska situacija se usložnjava, streljački vod ulazi u ubilačku zgradu u Gepratovoj, ali Đinđić ne biva upucan na kraju prve, nego tek na početku druge epizode, slično kao što dramaturgija klifhengera nalaže, da Kum i Šiptar ne budu odstreljeni na kraju četvrte, nego na početku pete.
Kad smo već kod Kuma i Šiptara. I moja neznatnost, na podobije teoretičara trećeg metka, (s) Vrzića, ima teoriju zavere o okolnostima pod kojim su zemunski voždovi premetnuli svetom. Evo kako glasi: opkoljeni sa svih strana policajnim specijalcima, Kum i Šiptar su hrabro krenuli u proboj, naleteli na rafal. I tako pet-šest puta.
U mišljenju da to nije išlo baš kao u vicu, saglasni su i ljudi kojima verujem, ali na nebu nad Srbijom od tada naovamo neprestano promiče nekoliko znakova pitanja. Znak pitanja 1: da li su Kum i Šiptar bili junačine tipa „dvojica protiv dvesta“, potom znak pitanja 2: „kome je odgovaralo da Kum i Šiptar zauvek zaćute“. I znak pitanja 3: ko je bio „vlastan“ da „sredi“ da „zemunci“ zauvek zaćute. A toliko bi toga imali reći.
Ono najzlokobnije u seriji „Sablja“ - što jednom slikom govori više nego milioni reči - nalazi se u drugom planu, najvidljivije je, a opet nevidljivo, kao ono poslovično pismo koje se najbolje sakriva tako što se postavi na najvidljivije mesto, mislim na čemernu društvenu atmosferu, koja je uverljivo dočarana.
Pa da vidimo - kakva je to (bila i ostala) čemerna atmosfera. Tu pre svega mislim na cunami radosti koja je obuzela poveliki deo ovdašnje populacije na vest da je Đinđić ubijen. To je zbog štednje dramaturške karakterologije u seriji prikazano na primeru euforične reakcije jednog taksiste, ali takvih je bilo tušta i tma.
Takođe je odlično transponovana u filmsku radnju masovna saradljivost širokih slojeva stanovništva, državnog činovništva i policijskog i udbaškog apartstva s Kumom, Šiptarom, kompanijom i - posredno - političkim pozadincina, da ne kažem baš guzicama, mada ne bih mnogo pogrešio da sam i tako napisao.
Ta saradljivost, lepo se to vidi, nije samo posledica zastrašćenosti, nije čak motivisana ni bakšišima u rasponu od 50 evra do stana i auta na poklon, koje su „zemunci“ delili saradnicima, ima tu dosta srpske fascinacije epskom hajdučijom i ropske psihologije jataka, koja se - kao i u narodnim pesmama - na kraju obila hajducima o glavu. Guzice su izvukle guzice.
Možebiti - mada čisto sumnjam - da je za vreme „Sablje“ bilo hrabrih novinara tipa „mlade Milice“, ali zakasnelo pametne činjenice govore da je srpski novindžiluk listom huškao na što promptnije ukidanje vanrednog stanja i povratak na status ante, tj. na status quo. Tj. na - kako to novindžiluk sada tvrdi - „ovo što nikad ovako nije bilo“.
"VELIKA JE ČAST I ODGOVORNOST ŠTO SAM DANAS OVDE" Vučić u Azerbejdžanu: Pozivam sve velike sile da reše probleme u Ukrajini, na Bliskom istoku i svuda u svetu