Povratak Donalda Trampa u Belu kuću ponovo je razotkrio duboke pukotine u američkom društvu i ojačao osećaj besa i razočaranja među različitim grupama birača.
Njegova pobeda, posebno u ključnim državama, poput Viskonsina, Mičigena i Pensilvanije, nije samo politička priča o uspehu jednog kandidata već i pokazatelj sve veće frustracije građana prema ekonomskim i socijalnim nepravdama. Ovo je delikatno ironičan trenutak: dok su brojni Trampovi potezi i imidž daleko od standardne slike populističkog lidera, on je ipak uspeo da privuče i ubedi milione Amerikanaca da je on jedini autentičan protivnik sistema - sistema koji ga je, paradoksalno, i stvorio i učinio jednim od najbogatijih ljudi u Americi.
Dok su tokom prethodne administracije ekonomski indikatori, poput rasta BDP i stope nezaposlenosti, ostajali pozitivni, inflacija i sve veći troškovi života stvorili su klimu ekonomske nesigurnosti među građanima. Tramp je tu nesigurnost iskoristio, stavljajući se u ulogu borca za one koji se osećaju zapostavljeno. Ali stvarna ironija leži u tome što je upravo on, multimilioner i simbol luksuznog života, uspeo da se nametne kao glas obespravljenih. Njegov kapital i privilegije, koji bi ga u očima birača lako mogli označiti kao jednog od glavnih predstavnika establišmenta, u ovoj priči postaju njegove prednosti. On je uspeo da predstavi svoje bogatstvo kao dokaz da zna „kako funkcioniše sistem“ i da ga upravo zbog toga može razbiti iznutra.
Predstavio se kao neko ko zna istinu, neko ko „radi za ljude“, dok je optuživao političku elitu za ignorisanje potreba običnih građana. Ova retorika, iako daleko od realnosti, uspela je da mu obezbedi ne samo podršku konzervativnog biračkog tela već i određenih demografskih grupa koje su se tradicionalno odvajale od njegove politike. Poseban izazov dolazi od činjenice da je Tramp uspeo da pridobije i deo manjinskog biračkog tela, naročito među latinoameričkom populacijom. Njegova tvrdnja o jakim granicama i ekonomskoj sigurnosti, postavljena kao patriotizam, privukla je radničke zajednice koje su se osećale zanemareno. Ovaj fenomen nije samo američki već deo šireg globalnog trenda u kojem populistički lideri dolaze u prvi plan obećavajući stabilnost, sigurnost i zaštitu od navodno neodgovornih elita. Sve ovo jasno pokazuje da je Trampova politika - i njegova pobeda - zapravo simptom dublje društvene krize koja zahvata ne samo Ameriku već i mnoge zemlje širom sveta.
Trampov povratak u politiku nosi dalekosežne posledice i za međunarodne odnose. Dok njegove pristalice veličaju njegovu politiku usmerenu na nacionalne interese i suverenitet, drugi s pravom izražavaju zabrinutost zbog potencijalnog narušavanja demokratskih principa i američkih saveza. Evropa posebno sa strepnjom posmatra Trampov trijumf, svesna da bi ovaj novi talas populizma mogao ugroziti sporazume o trgovini, saradnji u okviru NATO, kao i zajedničke napore u borbi protiv klimatskih promena. U ovom trenutku Amerika stoji na prekretnici. Pitanje koje se postavlja nije samo kakva će biti budućnost američke politike pod Trampom već i šta njegova pobeda znači za samu prirodu modernih demokratija, koje sve više podležu onima koji vešto igraju na žice narodnog nezadovoljstva. Tramp nije samo simbol američkog paradoksa - on je simbol širih preispitivanja i nemira koji pogađaju savremeno društvo u celini.
SUTRA U 13.30: Predsednik Vučić sa predsednicom Državnog zbora Slovenije Klakočar Zupančič