U subotu uveče sam se namestio pred televizorom pola sata pre prikazivanja pete epizode „Sablje“ u sumanutoj nameri da posle iha-ha godina odgledam Dnevnik 2 RTS-a.
Treba li uopšte reći da sam pogledao nekih šest, sedam minuta pre nego što sam pritisnuo spasonosno „mute“. Izgleda da nisam usamljen slučaj. Ako je verovati istraživanju javnog mnjenja objavljenom u Danasu, „čak 65% građana aktivno izbegava da na dnevnom nivou prati vesti“.
Dani između 3. i 4. i 5. i 6. epizode „Sablje“ bili su „bremeniti“ proseravanjima mafijaško-udbaških rent-a-novinara i odjecima i reagovanjima pripadnika - nazovimo je - „streljane strane“ - uglavnom nezadovoljnih odstupanjima od faktografije i glumačkim impersonacijama njihovih persona. A šta je sve bilo - i šta se sve kenjalo - na tzv. društvenim mrežama - ne znam. I bolje što ne znam.
Televizor sam „anmutirao“ u pravi čas da saslušam RTS-ove samohvalisave prdnjave natpirodnom gledanošću serije i podastiranje pozitivnih reakcija iz regiona, „a i šire“. Inače su ta prdnjava - koja je počele mesecima pre prikazivanja prve epizode - i misteriozna odlaganja početka emitovanja bacili najveću (apriornu) senku na „Sablju“. Ne bez neke. Koga je RTS ujedao devedesetih, dve hiljade dvadesetih se plaši i „našeg prava da znamo sve“.
Kakogod, posle pete epizode naglo su porasli izgledi da ću morati da održim obećanje dato kumiću Sergeju da ću se - ukoliko „Sablja“ pokaže da su moje sumnje veće od nade bile neosnovane - javno politi kantom govana na Trgu republike.
Epizoda počinje efektno, scenom u kući Jovice Stanišića u kojoj se Đinđić u društvu Bebe Popovića pogađa s penzionisanim šefom Udbe o predaji haških optuženika. Osim što je efektna, scena je i verodostojna. Sticajem okolnosti upućen sam u sadržaj razgovora. Kako znam o čemu se pričalo? Reko mi jedan čo’ek, eto kako.
Odmah potom sledi scena sa uviđaja u Meljaku, u kojoj pošteni policajci, Boris i Ljuba, ispoljavaju zdravu sumnju u zvaničnu verziju pogibije „zemunaca“. Žargonski rečeno, popizdili su. A kako i ne bi. Dvojica koja bi mogla reći toliko toga - praktično sve - više nisu u stanju da govore. Boris sprovodi istragu (vrapci se smeju iz offa), ispituje pripadnike SAJ-a, razgovara s komandantom jedinice u nameri da dozna ko je izdao naređenje za odstrel Šiptara i Kuma, na šta mu komandant kaže „da pita tasta“. (Takođe penzionisanog udbaša.)
Nedugo potom Boris zaista pita tasta „ko stoji iza“, da bi, nezadovoljan odgovorom, postavio ključno pitanje „za koga ti radiš“, na šta mu tast kaže da radi „za sebe“. Svejedno što su i policajac i tast fiktivne ličnosti, ovo „radim za sebe“ je nešto najistinitije, ne samo u seriji nego u Srbiji (svih vremena i boja).
To je tome tako. Sve personae dramatis iz sive bezbednosne zone i političke guzice (čitaj: pozadine) uvek rade isključivo za sebe, velike priče o časti, otadžbini, herojima itd. samo su dimna zavesa. Ponekad medijska, ponekad barutna. Kraj recenzije pete epizode biće dostupan na početku recenzije šeste.
